Књижевне новине, 01. 07. 2011., стр. 5

| | | |

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

јул-август 2011.

ревни грчки философ Платон није значајан само по идејама и учењима која су оставила неизбрисив траг него и по изванредној

форми излагања тих концепција – симпосиону – мања или већа група мудраца познатих у полису који преко различитих ставова настоје да нађу најприкладније одговоре на питања која су мучила мисаоне људе: о врлини, о љубави, о најбољем уређењу заједнице људи, о души итд. Тај жанр израза философи су мање или више користили током векова, све до нашег времена. Данашњи симпозијуми су израз те неопходно-. сти заједничког трагања свих оних који су посвећени философији, науци, уметности; из проналажења недовољнеаргументацијеу појединим схватањима увек се доспевало до гледишта која су знатно потпунија – то је био и остао пут све већег продора у тајне и загонетке људског бића и света у којем пребива то биће.

Али, не треба губити из вида да се дијалошка форма трагања може остварити увек, она је непрестано пред разним тешкоћама, има своје границе. Појединци надмоћни у својој заједници износе своја необична мишљења како речима тако и својим начином живота, којим показују да је становиште које износе заиста њихово, а не неки израз прилагођавања спољашњим околностима које су одувек имале утицаја на слободну мисао. Управо због ових спољашњих околности слободна мисао се неретко налазила у разним видовима стагнације, док су мислиоци отлашавани за јеретике, осуђивани на најтеже казне, од којих је без сумње најтежа она када су принуђивани да се одрекну својих ставова. Ако данас говоримо о тешкоћама трагања у _ дијалошким, — симпозијумским трагањима за најзаснованијим одговорима на многобројна питања која муче савремени свет, није реч само о поменутим спољашњим околностима него и о тзв. антрополошким, социокултурним могућностима и границама да се постигне оно чему иначе теже сви заинтересовани у философији и науци.

За разлику од древних трагалаца, учесника симпосиона, који су потицали из грчких полиса, данас су симпосиони велики национални и међународни скупови између неколико стотина и неколико хиљада судионика који припадају разним културним круговима, насталим из различитих традиција што их и данас обележавају. Степен успешне комуникације на таквим интернационалним састанцима зависи од многих чинилаца. Ако подсетимо на чињеницу да се тешко постиже међусобно разумевање, чак и међу припадницима једне културне заједнице, понајвише услед неуједначености у оперисању терминологијом, разноликим нивоом теоријског и експерименталног искуства (културе источних и западних народа или културе других региона савременог света, које су у извесном прожимању на путу универзализације), онда ће бити јасно које све препреке леже пред трагаоцима о којима је овде реч

У књизи која је пред нама на делу су два необична трагаоца која припадају руској традицији. Русија, да напоменем, највећа земља света, припада и Западу и Истоку, али је и нешто специфично, те је и Запад и Исток упознају не без тешкоћа. Михаил Гершензон и Вјачеслав Иванов у свом невеликом, али, може се рећи, епохалном епистоларном дијалогу Преписка из два угла уздитли су се, смело би се оценити, изнад граница простора и времена у којима су живели и винули се до универзалних видика. Ко су били ти саговорници“ Први је мање познат у свету, а чак и у својој земљи био је прећуткиван више деценија, током совјетског периода. Други је

Могућности и границе философског дијалога

Михаил Гершензон, Вјачеслав Иванов, Преписка из два угла, превео с руског Петар Вујичић, “Службени гласник, Београд, (прилог: Ернст Роберт Курцијус, "Хуманизам као иницијатива“, превео са немачког Раша Секуловић)

Радомир Ђорђевић

био истакнути песник, философ, утицајна фигура првих деценија 20. века у Русији, а касније, у емиграцији, такође постаје познат широм света и као професор Ватиканског колеџа. Михаил Осипович Тершензон (право име Мејлах Јосифович) рођен је 1. јуна (по новом календару 13. јуна) 1869. године у Кишињеву; бавио се историјом руске друштвене мисли и философијом; образовање је стекао у јеврејској школи гимназијског типа, 1887. студирао је политехнику у Берлину током две године, а од 1889. до 1894. студирао је на Одсеку за историју на Историјско-филолошком факултету Московског универзитета. Потом је уређивао часопис Критички преглед, а суделовао је и у издавању часописа Весник Европе, те сарађивао и у другим гласили-

Вјачеслав Иванов

ма. Био је веома плодан стваралац. Припадао је оним руским Јеврејима који су били укорењени у руску духовну традицију, којом су се бавили током читавог свог стваралачког века – неки од њих, попут Франка или Ерна, осећајући те дубоке везе са руском традицијом, прешли су у православље. Занимљиво је да се то на известан начин манифестовало и код појединих Јевреја који су осамдесетих година 20. века емигрирали у Израел, али су се потом враћали у Русију, јер нису могли да стварају у другој клими.

Поменућу овде само неке списе Тершензона: документи у шест књига из историје руске културе под насловом Руски пропилеји, Москва 1915– 1919; посебно је важно приређивање списа Чаадајева са студијом о њему 1908; затим списа Кирејевског, његова студија Грибоједовска Москва, посвећена А. С. Грибоједову, песнику, драматургу, писцу чувеног дела Невоља од памети (познатом и код нас), дипломати убијеном у Персији 1829. године и кругу људи око тог ствараоца; онда дело Историја младе Русије, списи о декабристима; огледао се и у превођењу ондашњих истакнутих философа, сарађивао је у познатом зборнику Путокази 1909. године, у часопису Пут, који су уређивали Јевгениј Трубецкој и Берђајев.

По избијању Првог светског рата разилази се у тумачењу рата са философима са којима је до тада био близак, посебно са Ерном, који је био захваћен изузетним патриотизмом. Иако противник рата, испољио је, међутим, разумевање за револуцију – није емигрирао, штавише, активирао се у организацији руских писаца и у другим установама, као и Валериј Брјусов, који је основао Академију уметничких наука. У тешким годинама револуције и грађанског рата такође је објавио низ запажених радова. Умро је, може се рећи, у пуној

стваралачкој снази, прерано, 19. фебруара 1925. у Москви. Његово име и списе убрзо је, из идеолошких разлога, прекрио вео заборава, све негде до почетка деведесетих година 20. столећа, када је започето преиздавање појединих његових списа.

Гершензонов саговорник Вјачеслав Иванович Иванов имао је друкчији животни и стваралачки пут. Родио се 16. (по новом календару 28.) фебруара 1866, студирао је две године на – Историјско-филолошком _ факултету Московског универзитета, школовање је наставио у Берлину, где је 1886. припремао докторску дисертацију о проблему прикупљања пореза у старом Риму код тадашњег чувеног професора Теодора Момзена. Дисертација је била прихваћена, али је на усменом испиту није одбранио. (Но, доцније, 1921. године, одбранио је дисертацију о Дионисовом култу.) По повратку у Русију 1905, где су се након царског манифеста услови за слободу изражавања већ променили, живео је у Петербургу.

Афирмисао се као песник и као мислилац који је настојао да преиспитује идеале и вредности који су били доминантни у претходним деценијама, које су иницирали још декабристи, потом Херцен, Чернишевски, Доброљубов, Писарев итд. Око њега, као необичне фигуре, окупљали су се бројни интелектуалци не само необичних уверења него и умногоме и необичног начина живота. Као већ потврђени песник, Иванов је у свом стану, знаменитој кули“ (живео је на петом спрату), приређивао – по узору на древне скупове мудраца у Грчкој – симпосијуме, а од 1913. године поменуте састанке одржавао је у Москви. Иванов и људи из тог круга износили су своје идеје у бројним списима, чији је утицај растао у годинама после Руско-јапанског рата, у којем је Русија поражена, као и после неуспеле револуције 1905. године, када је дошло до реакције конзервативних снага.

На радове интелектуалаца из круга Иванова, а и осталих, реаговали су у бројним текстовима Плеханов, који је живео у емиграцији, Максим Горки, али и многи други који су настојали да неутралишу неповољан утицај тих кругова на раднички покрет. Ови критичари су их најчешће означили као декаденте и малограђане који могу да људе врате у прошлост. Ако се, међутим, погледа уметничко, па и философско стваралаштво Иванова, као и многих других из тих кругова, може се констатовати да је реч о елитним ствараоцима којима су властите идеје и инспирације биле најважније, деловање у правцу остваривања неких социјалних програма није их интересовало, многи од њих били су, да подсетим, боеми (попут француских симболиста с краја 19. и почетка 20. века: Рембоа, Бодлера и осталих). После Октобарске револуције Иванов је био професор универзитета у Бакуу од 1921. до 1924. Године 1924. легално је отпутовао у Италију, где је остао као емигрант до краја живота.

За разлику од бројних других руских емиграната, Иванов се у емиграцији није бавио политичком делатношћу, јер је задржао неку врсту лојалности према бољшевичком систему у СССР-у. Године 1926. прешао је у католике источног, православног обреда. Од 1926. до 1949. предавао је руски језик и књижевност у Папском институту. Био је изузетно 0о6разован и даровит – Лав Шестов га је називао “Вјачеслав величанствени“. Иванов је, смело би се просудити, био не само песник-симболист, један од утемељивача те уметности, него и симболистичке философије уоп-

ште. У свом интелектуалном развоју био је под утицајем Мајстера Екарта, Ничеа, Гетеа, неко време Новалиса, Рихарда Вагнера и на размеђи векова прихвата идеје Владимира Соловјова, којег је упознао 1896. године; касније је било и других снажних утицаја, на пример, музичара Скрјабина и посебно Достојевског, чијој је философији касније посветио и једно дело. Иванов се бавио и теософијом, проучавао митове и мистерије разних народа. Његов систем идеја није

Михаил Гершензон

могао да буде лако доступан широј публици ни у Русији нити касније у емиграцији, па тек у наше време истраживачи могу да прецизније установе мисаоне координате овог необичног мислиоца. Обриси система идеја Иванова могу се донекле упознати из његовог прилога у чувеном

" зборнику Ре ртојипав (Из дубине),

који је приређен 1918. године, али је тираж, по наредби бољшевика, био уништен: остали су само поједини примерци, од којих се један задесио код Берђајева, па је на основу њега доцније, 1967. године, зборник објављен у Паризу. Исто тако, извесно светло на погледе Иванова баца и спис који је овде повод за осврт, Преписка. из два угла, тде је, као и саговорник Иванова Гершензон, у драматичним друштвеним приликама пред задатком дијагнозе стања нове епохе.

Два изузетно образована и афирмисана ствараоца нашла су се у здравственој установи, болници за опоравак научних радника – то су биле необично тешке године, у којима се гладовало и смрзавало. Смештени су у једној соби, у којој су њихови кревети били дијагонално постављени. У томе је било извесне симболике коју су "режирале" животне прилике. И у тим тешким приликама манифестовала се чудесна интелектуална осетљивост, потреба за дијалогом о смислу културе у целини, о даљим могућностима човека као бића. Неке профетске идеје Ничеа које су актуелизовали страшни догађаји Првог светског рата – посебно су заокупљале Иванова, док је Тершензон био подстакнут Русоовим маштањима о “повратку природи“ као извесном путу који би човека ослободио од бремена историјског развоја цивилизације, који га је ограничавао у његовом слободном испољавању.

Саговорници настављају своје разговоре из претходних година, али овом приликом на специфичан начин, разменом писама; било је укупно дванаест писама, састављена су 1920. године, а недуго потом, 1921, у Петрограду их је објавио Аљански (Аљански је био не само издавач у предузећу “Алконост, него и истакнути интелектуалац: код нас је пре неколико деценија објављена његова књига Како је умирао Блок у издању “Слова љубве" из Београ-

богата идејама, многе од њих су назначене као алгебарски израз, могу их пратити само они који имају широк увид у историјски развој људске мисли.

Као на древним грчким симпосионима, расправљају људи опречних уверења, слободно и спонтано, као да је реч о неким интелектуалним опорукама пред крај мисаоне и животне стихије која их је задесила. Гершензон, човек науке, историчар друштвене мисли, који је живот посветио изучавању токова руске културе, пита се у својим писмима Иванову о вредности културе уопште, али не из неке пуке резигнације; шта она даје човеку ако се овај током векова налазио на толиким беспућима, ако се не доспева до излаза из социјалних вртлога и ако нема слободне манифестације човека. Таква становишта су се означавала као анархистичка, још чешће као нихилистичка. Ови изрази су вишезначни и овде могу да се користе само у одређеном специфичном значењу.

За разлику од нихилизма у руској традицији, где се углавном мисли само на културу која поробљава доње, нижеслојеведруштва (Писаревинеки народњаци, који су тежили новој култури), што се, иначе, испољило чак и после револуције 1917. године ("Пролеткулт“ итд.) – Гершензон се питао о смислу и вредности културе у целини. ГТершензонов опонент Иванов је платоновском дијалектиком бранио становиште да је култура неопходна, да је она ступањ у напредовању ч0века и у даљим његовим перспективама, али да је потребно да се човек више упућује у друге тековине, које се у новије време запостављају – у симболику, митове, па и мистерије. Тако би се, према његовом мишљењу, више допирало до разумевања природе човека и света укупно, тако би се изналазио пунији смисао живота.

Овакво становиште Иванова нипошто није било случајно, пошто је он, као што је споменуто, био један од утемељивача руског симболизма. и као песник и као философ. Подсетимо се да је симболизам настао у Француској у другој половини 19. века (Маларме итд.) и имао следбенике у другим земљама (нпр. Белгији), а највише домете достигао је у Русији крајем 19. и почетком 20. века у стваралаштву Мерешковског, Сологуба, В. С. Соловјева, Андреја Бјелог и многих других каснијих аутора. Доктрину симболизма код нас успешно је осветлила Милосава (Мила) Стојнић у својој докторској тези Симболизам Андреја Бјелог, која је штампана у едицији дисертација Филолошког факултета Универзитета у Београду.

Саговорници Гершензон и Иванов у најтежим приликама умују слободно. У једном од писама Гершензон изриче: “Можемо ли ми у тој ствари ... указивати поверење нашем уму кад поуздано знамо да је он сам отхрањен на култури и природно јој се клања, као ништавни роб господара који га је узвисиог“ Овај трагалац машта о неким исконским снагама у људском бићу на које би се човек могао позвати у изналажењу свог аутентичног бића. Даље у преписци, износећи необично суптилне погледе, он, који је по општем признању чврсто везан за корене руске културе, којој се и посветио као научник, с највећом отвореношћу напомиње и о свом сну о обећаној земљи, сну који он открива у најдубљој сфери свога бића, у којем је и исконски сан Јевреја ипак оставио свој траг.

Али, ти ставови су ипак у једној метафизичкој сфери, чине израз трагања за последњим основама нашег бића, у којем би се можда могао наћи излаз из неподношљивог

Наставак наб. страни _

да). Преписка је изузетно

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ