Књижевне новине, 01. 07. 2011., стр. 6
положаја човека у свету, немају онај политички призвук на који се данас може помислити у условима када се много тога посматра из приземне политичке сфере. Као и Гете, који је давао предност “зеленом дрвету живота“, и Гершензон је веровао да постоји перспектива; он је у вези са тим писао: “Али, знам и верујем да је могуће другачије стваралаштво и другачија култура, који не утемељују свако сазнање у догму, који не исушују свако добро у мумију и сваку вредност у фетиш“
Овде се јасно види да Гершензон припада не тако великом броју философа који су назрели опасности фетишизма, доктринарства, идеологизације, које су убрзо потом уследиле као мора не само Русије и Европе, него и света у целини, када се човек нашао поробљен иначе у веку спектакуларних постигнућа у науци, техници итд, али су се она некако окренула против њега. Парадоксима историје као да нема краја; ни претходна столећа историјског развоја нису била без разноврсних парадокса, што је, да само напоменем, успешно показао и Лешек Колаковски у једном свом невеликом спису управо под насловом “Парадокси историје" објављеном у Лондону.
Иако је преписка Гершензон-Иванов невелика по обиму, није могућ краћи резиме обиља идеја коју она садржи. У њој није реч само о философији културе него и философији историје уопште, и то на један умногоме нов начин, те није случајно што је она имала такав одјек у Европи. У њој су, поред осталог, поједине Ничеове идеје даље развијене, када се већ сагледало да је Ниче умногоме био нека врста визионара који су видели да је време за преиспитивање многих вредности у које се до тада врло често слепо веровало. Убрзо после превода не неке европске језике преписка Тершензон-Иванов подстакла је нова разматрања о смислу и вредности културе и њеним перспективама. Једно од првих реаговања представља рад Ернста Роберта Курцијуса из 1932. године, те није случајно што је и тај рад у овој књижици објављен као прилог. У том раду Курцијус пише, између осталог, следеће: “Чини ми се да је ова преписка нешто најважније што је од Ничеа наовамо речено о хуманизму. Већ од почетка двадесетих година 20. века философи и друти интелектуалци разних провенијенција питају се о будућности Европе, али са већим песимизмом него што је то било раније. То показује већ сам наслов дела Освалда Шпенглера Пропаст Запада, које је наишло на велики одјек. А проблеми које су претресали Гершензон и Иванов у преписци доспевају у први план тако истакнутих философа пре и после Другог светског рата као што су Хозе Ортегаи-Тасет, Мартин Бубер, Габријел Марсел и бројни друти.
Преписка Гершензон-Иванов спада у оне списе који су побудили пажњу код европских интелектуалаца да се још више заинтересују за руску мисао уопште, која је у Европи, због језичке баријере, али и других чинилаца, често остајала изван видокруга, иако је понекад давала и такве резултате који су претходили појединим доцнијим тековинама у Европи. У том погледу још се може с пуним правом констатовати да је преписка о којој је овде реч репрезентативна за високе домете руске мисли. Но, ако је реч о дометима изворне философске инспирације, ни ова преписка
не може да измакне оном традиционалном трагичном удесу који има велика философска мисао – да је у ширим круговима упознају с великим закашњењем, јер је, на жалост, мисао ове врсте полазиште за мали број трагалаца где је трагање дар или казна: тешко је рећи да ли је посреди једно или друто.
| |
| | | | |
| | |
Градови Мунира | Мезиеда
унир Мезиед је палестински
писац (песник и приповедач) и
преводилац који пише на два језика, енглеском и арапском, и чија дела су објављена широм света. Студирао је у Енглеској и у Сједињеним Америчким Државама, пропутовао је скоро читав свет, а у Румунији се настанио године 2005. Објавио је двадесетак књига поезије, две књиге новела и сачинио и превео на арапски и (или) на енглески језик десетак зборника и антологија поезије више арапских земаља и Румуније. Поезија, приче и есеји Мунира Мезиеда преведени су на шпански, француски, пољски, италијански, румунски, персијски, албански, индонежански, филипински и друге језике, а сада и на српски. Оснивач је песничког фестивала Одуззеу Ттетпанопа! Еезпуш ој Роету (Аман, 2005), председник Аптбаге Сићита! Аззостаноп са седиштем у Румунији и оснивач “Ноизе ој УУаот" Јип. Отгатганоп.
Букурешт Вечни град поезије
Брдо, утопљено у тишини И спокоју,
Бисер
Скривен у љусци магије И лепоте,
Тледа пажљиво у Бога Оком контемплације, Отвара своја недра Дрвећу,
Трави,
Птицама,
Шљунку,
Води
Да се моле...
Свако на свом језику, Према својим визијама...
Пастир води стадо снова и визија, Стадо страсти и надахнућа,
На брдо,
На вечне пашњаке радости...
На обалама реке Дмбовице,
Он стиже на поље параде сенки, Венчања свјетла и таме.
Тледа јата ластавица
Како отварају терасу месецу
Да удахне мирис песме,
Да гледа игру пијаних лептира Испијајући нектар предања...
Док се пење на терасу, Пристиже му Муза,
Долеће у облику Жене Објављује рађање поезије...!
У њеним очима,
Дуге се наслађују плесом...
Она се размеће ноћним витицама своје косе Које се свијају на њеним грудима
На којима доји песнике и пророке
Млеком пророчким.
Шљунак пршти по ваздуху Стихови,
које пева потресеним духовима, Парфемишу и укршавају прса неба... Тако је све могуће у Букурешту...!
Букурешт, жена која корача стидљиво, Преобликујући сан и живот По вољи љубави...!
Ја сам ти дошао
Из места пуног рушевина
Где су поезија и пророци
Врапци и лептири мучки убијани...
Дошао сам ти
| После потонућа у тугу
И умрљан прљавштином мисли о трибализму, А у мом духу измучене визије,
| Измучене горчином избеглиштва и
бескућништва...
6
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
Читаоцима српског говорног подручја песника Мунира Мезиеда приближио је интернет, где се могу наћи бројни сајтови са поезијом овог песника, а недавно је на фејсбуку отворена и страница подршке овом аутору за кандидата за Нобелову награду за књижевност, коју је, до завршетка овог текста, већ потписало 2885 особа, сагласних са образложењем Арттејт културне заједнице из Румуније и оснивачем групе, једним од преводилаца Мезиедове поезије на италијански језик. Ово је први превод поезије Мунира Мезиеда на српски језик. Избор је сачињен из рукописа сабраних дела на енглеском језику, насловљеног Врт плаветне поезије (Тре Сатдеп ој Те Атите Роетту), који сам добила од аутора.
Душка Врховац
Дошао сам ти,
Уморан од љубави и рата, Тражећи међу женама
Ону која личи на моју поезију...!
Дошао сам теби, љубави моја,
Најлепша, лепа вило...
Ниједан човек нити демон њу није додирнуо Осим мене...
Није ни чудо,
Ја те гледам како се свлачиш преда мном Сваки пут
Када покушавам да напишем песму...!
>
Јерусалим К« Сан о повратку
О вољени мој,
Све струје рушевина насрћу
На моје груди
И веома оштар ветар снажно њише Све дрвеће сна о повратку
Како би љубав у мени могла да умре...
Оно што ме највише мучи Јесте што нисам више у стању да путујем Из једног Расејања у друго Расејање. Мој живот се претвара у олују Уплашен да тама не прекрије његово небо У страху да ће стићи у ђавоље пристаниште
»»»
О Јерусалиме,
Осим тебе, ко ће моћи да одагна
Самртну грозницу из моје душе
Из мојих груди које уздишу за маслинама и јамуном ...
Мој жагор умире
Моја песма умире
Моји лептири
Моји врапци
Моје цвеће
Моја везена одећа
Убијени су,
Док свакодневно пробадају ме
Хиљаде ножева ...
И све струје рушевина насрћу На моје груди Како би љубав у мени могла да умре...!
Због моје вечности, Због Божанске светлости која блиста у дубини сна, Мој вољени пушта тужну сенку Да сузама покваси моју мисао Како бих могао да запалим срца завидљиваца и љубавника.
Позива ме да преместим своју харфу у вечност
Док тонем у бескрајно сањарење
Да пишем хронику о сну о повратку,
Хронику туге и бескућништва
Песме ...!
О, вољени Мој, У магичном сну,
јул-август 2011. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
Ја видим сећања на птице
Како цвркућу у твојим зеленим брдима Своја осећања
Своје жудње...
Док напуштам овај дроњави свет, Испуњен неправдама,
И на крилима своје вечне душе
Дижем се као лист на ветру
У замишљеном лету међу звездама, Традећи сам себи бајковите споменике Веће од пирамида
И Висећих вртова,
Веће од Таџ Махала
И Великог кинеског зида ...
О, вољени мој,
Сигурно,
Ми ћемо се вратити
Као што је неко мени непознат
Рекао то мом оцу у једном сну.
Он је то рекао мени, такође,
А рећи ће то исто и мом сину и његовом детету...!
Сигурно,
Ми ћемо се вратити
Као што чувамо тај сан у свом сећању И пишемо то у својој поезији...
Јер, гле! Снови не умиру
Као што не умиру ни песме...!
Тунис
Моја сирена
Ти боравиш у мојој души, Надахњујући ме да певам...
Ја шапућем у уво ветра, Уздишем: волим те...!
И тако, месец се осмехује, Просипајући сву своју светлост Под твоје ноге...
О Тунису, земљо мита
И топлине,
Долазим ти
Уморан и пијан,
Носећи своју радост, тугу
и лудило...
Невидљив,
Улазим у шуме маслина, Спарујући се са месецом, А одлазим са песмом... Тако цвеће и врапци звезде и мора
Шапућу у мени са нечим што мој ум не схвата НИТИ ВИДИ ...
Док гледам таласе како грле Златне плетенице песка Покушавам да ти пошаљем Грожђе и трешње,
Врапце и црвендаће, Љиљане и Јасмине,
Седим сатима Размишљајући
О твојим очима и лепоти, Казујем ти своје луде стихове И причам ти о мору
И утапању...
Сада, када сам открио да љубав светли у твом срцу
Сузе постају љиљани
А маслине поздрављају добродошлицом
Све врапце љубави
Да певају на њиховим гранама...!
О Тунису,
Месече чија вечна светлост
Још обасјава дух.
Тако ја носим одору божанства Казујући кристалне песме о љубави...!
Превод са енглеског: Душка Врховаци Александар Малешевић.