Књижевне новине, 01. 07. 2011., стр. 8

Наставак са

Пи

литичке емигранте баци љага за издају, упркос искреном родољубљу и слободарству!

Помирење Револуције са дијаспором и политички живот у Србији

Да би се измирила са исељеницима Револуција је морала уништити о екстремну емиграцију, тврдоглаве и задрте српске родољубе лишене ' осећаја за реалност, сачекати смрт већине политичких емиграната да би дијаспору, након пацификације и идеолошког "разблаживања , вратила у јавни живот као потпору демократизације. Након рестаурације 2000. године матица није ни покушала да исправи грешку према ' непријатељској емиграцији“ тј. према политичким прогнаницима који су заједно са ранијим исељеницима подизали Нову Србију у новом свету и обележавали је манастирима. Али како рехабилитовати политичку емиграцију ако још увек нису познати гробови икона српских емиграната и домаћих "колабораната“, попут Драже Михаиловића, погубљеног у Београду“

Упркос безазленом приповедању о повратку дијаспоре последњих година, остају недоумице око мотива и циљева њеног укључивања у политички и јавни живот Србије. Посебно што је сасвим јасно да су прилике у Србији данас теже него пре 20-30 година када су одлазили они који се спремају на повратак. Овде ваља напоменути да се мисли на десетак хиљада људи који су непознатим мехнизмима пробрани и одређени као испомоћ матици, а не на милионско исељеничко тело удаљено од елитних политичких кругова. Пре свега, уочљиво је да је одабир људи из дијаспоре недемократски (без слободних избора) што подупире сумњу да је ова уска група српских исељеника и њихових потомака претпостављена Српству. То би се можда могло разумети да је реч о хуманитарним радницима или пак добровољним даваоцима крви, а и ови пролазе извесну проверу, али не може се прихватити да је припадност нашој дијаспори, сама по себи, довољна препорука за обављање најодговорнијих послова у врху државног апарата и уплив на најделикатније политичке одлуке. Исто тако ваља напоменути да до данас није расправљано питање да ли је део Српства који је утекао пред недаћама 1980-1999. истински спреман да преузме на себе обавезе и помогне народу који данас живи на згаришту једне пропале државег Да ли ће неспорна стручност појединаца из дијаспоре, који желе да уђу у јавни живот матице, бити кључна предност над сваким од оних који су притиснути бедом убрзано старили у СФРЈ и Србији и упорно одбијали ултиматуме Револуције (посебно неостаљинистичких и неотроцкистичких странака и организација у последњој деценији 20. века) и претећих територијалних захтева Геополитике: Настојање с обновитеља Револуције да дијаспора поново заузме важно место у политичком животу матице оживљава сећање на истакнуте исељенике који су играли запажену улогу у првој фази преуређења југоистока Европе (1980-1992). Били су то угледни и успешни људи из области науке и бизниса настањени у САД, сваки на свој начин повезан са америчком владајућом елитом. Најистакнутији међу њима су Богдан Маглић, Милан Панић, Радмила Милентијевић и Мајкл Ђорђевић. Где су они сада“ Да ли их је заборавила матица или су они заборавили матицу“ Данас изгледа да је један део расејања, у ствари испомоћ утемељивачима Југосфере, будући да је пробрана српска дијаспора преузела улогу Ситон Вотсона. Док је дијаспора пре 100 година слала добровољце у матицу, који су ратовали на страни Србије и Срба, данас, у епохи рестаурације, из иностранства углавном долази друга врста добровољаца – млади саветници, консултанти, познаваоци ЕУ и НАТО пакта, те стручњаци за српско-америчке односе, још увек непотврђени у матици и у исељеништву.

Банкетски патриотизам

Људи из нашег расејања супротстављали су се Револуцији на различите начине. Најдалековидији међу њима били су српске оријентације, други југословенске. После дуге борбе ипак је победила југословенска струја у српској емиграцији и олакшала рестаурацију Револуције 2000. Један од представника српске струје Слободан Драшковић (син министра Милорада Драшковића кога је убио комунистички активиста Алија Алијагић, 1921. у Делницама) своју политичку идеологију заснивао је на убеђењу да је највећи непријатељ српског народа комунизам на спољашњем плану а на унутрашњем југословенство. Драшковић је сма-

8

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ _

трао да је лако тражити и добити Југославију, било прву, било другу, која уништава српски народ и да је „лако тражити и добити крње Србијице, какве су нам давали Хитлер, Стаљин и Броз, јер за то решење не треба ни борбе ни напора ни жртве. Довољна је капитулација и довољне су параде, банкетски патриотизам и дирљиве рецитације. Наша је мисија да обезбедимо српску слободу и српску целину, целу Србију, јер је то једина права Србија“, тврдио је Драшковић. Банкетски патриотизам и дирљиве рецитације о којим говори Драшковић, указује на политичку и идеолошку еволуцију дела нашег исељеништва. Чувени српски војвода из другог светског рата, познат по борби против усташких кољача, Момчило Ђујић, послао је из САД, крајем двадесетог века, поруку и обећање забринутим Србима у РСК да ће поново доћи на Динару, али обећање није испунио.

Стога има нечег опорог и непријатног у Драшковићевом опису наших политичких исељеника: „Несрећа је српске емиграције у томе што сувише много појединаца жели да се зове и сматра борцем против комунизма. А да се нипошто не изложи опасности, да што раде буде безбедно, да не угрози ни долар у банци, ни „џоб“, ни кућу, ни пензију, ни „сошал секјурити“, ништа. Замислите да су наши очеви и дедови ишли у ослободилачке ратове 1912, 1913, 1914, стим да нико не погине, да сви сачувају све што имају и да се здрави врате кућама! То је тачно оно што хоће велика већина наших емиграната. А то не бива. Тако се велике и судбоносне борбе и ратови не воде!“

НЕ

Савез Револуције и Геополитике оставио је скоро исте последице по наше исељеништво и по матицу. Најутицајнији и најбогатији Срби из дијаспоре нису смели да оспоре савез Револуције и [еополитике, јер су свој успех углавном заснивали на гостопримству САД. Зато утицајни представници српске дијаспоре никада нису подржавали националне снаге које се залажу за стварање јаке и слободне Србије већ заговорнике успостављања демократске и модерне Србије, уверени да је амерички модел демократије једнако добар за Империју и за малу провинцију, за друштво које осваја и које се брани. Али расејање у Европи, било је ближе (и сада је) снажној Србији него утицајни представници српске дијаспоре из Америке.

Данас, пошто је циљ остварен и створена демократска Србија, српска дијаспора више нема зашта да се залаже осим да подржава демократизацију, мада матица пропада. И дијаспора и матица надигране су од Револуције и Теополитике, од сваке на посебан начин. Упркос свему, ово ортачко друштво није било ни сложно ни постојано, како на први поглед изгледа, али је опстало и данас претрајава захваљајући слабости и неслози матице и дијаспоре. Револуција још увек манипулише матицом, дијаспором али и [еополитиком и тера је да са њом остане у ортаклуку. Некада је то чинила грубо и брутално а данас закулиснои лукаво. Геополитика јој се придружује јер нема избора а уз то њихови циљеви се не искључују. Ипак, утисак је да је чак и слабије исељеништво могло више учинити за матицу, пре свега при рушењу Револуције и јачању родољубивих снага а да притом не угрози свој бизнис или соушал нетврк. Запањује што је капитулација исељеништва и матице пред Револуцијом приказана као борба за демократизацију. Ружан облик овог капитулантства, дијаспоре и матице, јесте и учешће богатих Срба из расејања у сумњивим приватизацијама у Србији у последњих 20 година (ИЦН Галеника, Путник и сл). Неки од њих годинама су се судили са државом Србијом, чак и водили спорове пред међународним арбитражним судовима не би ли зарадили на српској приватизацији.

Због неспоразума и неразумевања, често забашуриваних, матица и српско исељеништво пред собом имају тежак задатак да окончају Грађански рат тако што ће срушити Револуцију, док их она није дотукла. Тек после тога моћи ће да се предано позабаве [еополитиком и њеним главним извршиоцима – дипломатским у Лондону и војним у Вашингтону. Ово посебно важи за матицу која нема избора нити другу отаџбину, а ни корист од самозаваравања. Но, пре свега ваљало би започети отворен разговор између угледних представника расејања и матице о важним политичким, економским и културним питањима. Ако се настави са досадашњом праксом биће све више несутласица и штете како по слабашне односе између Срба у Србији и изван ње, тако и по целокупну националну политику и Српство. Међу браћом не може бити тајни нити ' осетљивих“ тема ако су намере искрене.

__ јул-август 2011.

| Срба Ђорђевић

| Из књиге непостања

Т.И Бог тако створи Свет за шест дана Али седмог умори се и усни, и остави Свет | Не довршивши га потпуно.

2.Многи осташе убого сиромаси, | Многи се правдом, не намирише А његово уснуће још увек траје.

| 3.Онда многи помислише да могу Довршити његово дело,

| Латише се тога али створише Хаос наЗемљи.

| 4.Затим, неки решише: отићи ће И пробудиће Творца

| 5.И седам година лутаху по свету Од човека до човека

| Питајући сваког у божје име Да их упути до њега.

| 6.Али нико не знаде да им то каже

7.Зато земљом још увек хаос господари И биће тако док се Господ не пробуди...

Ишчекивање одговора

| Питао сам Ко је отворио Невидљива врата

| Свете планине

Да бих ујахао

На магарцу;

Затим их затворио.

Ко је отворио

Прозор

Свете планине

| Даби уз шум Својих крила

| Анђео кроз њега слетео; Затим га затворио.

| И ко ми стави на главу Венац од цвећа смрти.

| Уморан Од свих тих питања

| Што у себи стално понављах: Ко је отворио невидљива врата

| Свете планине,

Ко је отворио

Прозор

Свете планине,

И ко ми стави на главу

Венац од цвећа смрти

Летох да спавам

Боже мили

Боже мили шта се ово ради

Каже старац загледан у небо

Тде је народ где су виногради

Где је жетва где су наћве с хлебом

Где је млеко где су родитељи Где су ђаци где су учитељи

Где су пчеле где је тор са стоком Тде је људско над извором око

Где је совра и огњишта пламен Где су преци и надгробни камен Где је змија испод кућног прага Где одосте децо моја драга

Где је игра где је хармоника

Где је свадба где је дечја цика Где је песма што нам кућу гради Боже мили шта се ово ради

Кошуља

Из кошуљице сам изашао Она од светлосних беше нити Кошуљу другу сам обукао

Али ме она више не штити

Од злих ветрова опасних зрака Од све хладнијих дана и ноћи Од црнила што цури из мрака И капље на мисли у самоћи

О новој кошуљи сада снивам Дозивам лептире молим пчеле Да обиђу све цветове беле

И везиљину руку призивам Итлицом бора листићем брезе Кошуљу нову да ми извезе

Верољуб Вукашиновић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Тада анђео шапатом ми рече: То је онај

Који је крај тебе

Али га ти не видиш.

Моји песници

Сматрам да сам написао све песме Које је требало да напишем И да сам прочитао све књиге песама Које је требало прочитати И да су сви песници чије сам књиге прочитао Били заљубљени у песникињу Сапфо; Због несрећне љубави скончала је у мору; И да су сви моји песници на уснама Заледили осмех својих неостварених снова И да су сви моји песници љубили Пуно жена, гасећи тако своју страст према поезији; Успомене о томе скривали су у посебна скровишта И да су сви моји песници волели своју отаџбину; Због њене судбине, срца су им дрхтала Као речни брзаци који теку ка мору да тамо замру; И да песме свих мојих песника Као птице праве гнезда у нашим срцима И да песме свих мојих песника После кише, сунце претвара у зреле боје дуге И да су сви моји песници који нису у животу Пред Христом представљени као радост неба И да су свим тим мојим песницима Цветне ливаде небеских звезда подигле споменик; Његова лепота сијаће из очију свих оних Који га буду угледали кроз своје снове

Душан Чоловић

Глад за штрајком

У овом оскудном времену Сведок сам

И штрајкач глади

Боље би било да сам вук Гладан би завијао Оставио крвави Храмљив траг на асфалту. Гтедало би ме

Колико вучијих Толико и људских очију. Откуда толико хајки | Хоће да ме врате | У кућну јазбину. Хоће да ми запуше уста Трагове да полижем.

Зар, да тражим допуштење Да загризем залогај.

Боље да сам у вучјем чопору

Него у колони пуној беса. Сведок сам... Са ових висина

Све време режим Да им савест пробудим | Док из подрума

Искачу пацови | Да сморне и глад поједу. |