Лесковачки зборник

Резултати нових етнолошких истраживања српског југа 19

рецимо, релација планинци – низијци (тј. становници виших – становници нижих предела) подвлачи етнорегионалним називима Горњовасојевићи – Доњовасојевићи или Горњобихорци – Доњобихорци, или пак Бихорци – Жупљани итд., уз одговарајуће придавање етнопсихичких карактеристика тј. стереотипија, при чему се у различитим контекстима сличне особине (као и у случају Ераш/Еров и Шопац/ Шоп) приписују свим планинцима и свим низијцима.!“ Ова појава је, такође, карактеристична и за наведени релациони пример из југоисточне Србије, при чему ознака „Шопци“ првенствено фокусира планинско становништво (у смислу наглашавања његове, наводно, веће заосталости и слично). Карактеристична је, у истом контексту, релација Црнотравци – Власотинчани, при чему Власотинчани Црнотравце називају „Шопци“, а Црнотравци Власотинчане „Цревари“ (зато што често у исхрани користе изнутрице), чиме се додатно наглашава разлика између планинског и низијског становништва. По представама овог типа, Власотинчани су расипни и краси их боемски дух, док су Црнотравци штедљиви, скучени и упорни; Власотинчани су „везани за крај“, а Црнотравци су „путници“ тј. „покретни“ (али „одржавају сталне везе са родним крајем“). Црнотравци назив „Шопци“ доживљавају као веома погрдан (истичући – „ми нисмо Шопци, ми смо Планинци“), при чему се одредница Шопци идентификује као синоним за просте људе, сељаке."

И на истоку и на западу (посматраног српског југа) често је присутан мотив неожењених мушкараца, у вези са представама о одумирању и де-

лежен и термин „Бугараши“, пре свега као „ознака“ за становништво Доње Јасенице); дакле, они који себе не признају за „Ерце“, називајући тако друге (западно од њих), истовремено бивају проглашени за „Ерце“ од стране оних који су источно. Другим речима, ауторка уочава следећу појаву: „значење речи 'Ера' разликује се у зависности од тога где се она користи. У селима на истоку Јасенице, у доњем току реке, овај термин се односи на житеље места “од Тополе на тамо", дакле, од Тополе (условно схваћене као средишта области) према брдским и планинским крајевим – Венчацу, Букуљи, Руднику и њиховој околини. Када се приближавамо западу, крећући се кроз Горњу Јасеницу наилазимо на други назив – 'Ерови' – који се у сваком наредном селу користи за даља села Горње Јасенице, а не за само село у коме постављамо питање о томе. Једино у чему су житељи Горње Јасенице јединствени, јесте схватање да се тај термин односи на становнике рудничког краја – делова Качера, Груже и Такова на већој надморској висини – високе Шумадије. Примера ради, житељи села Винче или Шаторње, па чак ни Јарменоваца, "Ерама' не би назвали сами себе; на њих се тај израз односи кад га користе становници села источно од Тополе“; в. поглавље Резултати досадашњих историјских, етнолошких и лингвистичких истраживања у Јасеници у: Јелена Јовановић, Вокална традиција у области Јасеница у светлу етногенетских процеса, докторска теза у рукопису (Катедра за етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду)

8 О етнокарактеролошком профилу Срба у општем контексту в. у зборнику: Бојан Јовановић, Карактерологија Срба, Научна књига, 1992; такође в. и: Етор»тоогта дапаз, рптефо Војап Јомапоу1е, Веогтад, 1991.

5 На основу низа непосредних исказа казивача.