Лист младих истраживача Србије

домаћим соком од бресака, крушкама са манастирског имања... Ми вас можемо дошлепати до Свилајнца објашњавали су ми са друге стране жице али од поправке у нашој станици нема ништа. Немамо делова за ладу. Хладнокрвно спуштање слушалице са друге стране... КЛИК... Као да сам видео нервозног, дежурног механичара како после прекида везе враћа ноге на сто, и ужурбано чита јутрошње издање „Спорта ”, Мајко обратих се игуманији пошто не можемо да поправимо кола, а са њима треба да дотерамо храну из Велике Плане, можемо ли код вас да купимо мало јаја, парадајза, да би смо спремили вечеру уморним друговима који ускоро стижу чамцем. Па, наћи ће се нешто. И опет улазећи у манастирско двориште, по ко зна који пут тога дана, приметили смо пар сестара како разговарају са игуманијом седећи у ораховом хладу. Добар дан измењасмо поздраве Саша и ја са сестринством Миљковог манастира, док је Виолета, неприкладно обучена за улазак у Божју Kytiy (на cećii је имала мајицу без рукава и шортс), седела испред дворишне капије, стидећи се да се овако обучена појави пред монахињама. Ја и сестре рече игуманија позивамо вас драге воље на вечеру. Мало tie бити незгодно јер данас је среда, пост, али наћи tie се нешто. Мало кромпира, салате, ставићемо часком проју. Па ви, када вам стигну другови, дођите скупа на ручак. Ми се захваљујемо и из учтивости нећкамо. На крају смо ипак „попустили". Вредно сестринство се ужурбано растури по остави, кухињи... Зовите ону девојку да дође рече игуманија показујући на Виолету. Виолета прилази столу... Извините мајко што сам овако обучена. Ништа дете. Седи. Шта можемо, данас је таква мода. Овде tiy да те пустим, али у цркву нећу рече игуманија смешећи се. Док Саша пркушава да добије Републички штаб на Руднику, и штаб акције у Великој Плаии, Виолета и ја седимо са мајком Доротејом у хладу, и ћаскамо. Слатко од трешања и хладна бунарска вода враћају нас у живот. Монахиње, обучене у црну ризу, журе двориштем. Из кухињо допире мирис пржених кромпирића, Из Велике Плане су нам јавили да ће стићи кола са вечером, али манастирско сес-

тринство је већ отпочело са спремањем вечере за нас. Нема смисла одбити гостопримство. Мајка Доротеја је још једном „изнудила" од нас потврду да долазимо на вечеру у манастир. Седам сати је навече. Манастир са својом окрлином, са којом као да је срастао, полако тоне у први августовски сумрак. Пошто смо се улогорили на десној обали реке, недалеко од самог манастира, и опрали на хладном извору, пошли смо у госте сестринству Миљковог манастира. После срдачног дочека сели смо за сто. Петоро са једне, петоро са са друге стране стола. Мајка Доротеја, као домаћин, у горњем крају софре. Иопред нас на столу права домаћа npoja, коју су неки од нас први пут пробали. Сатараш, пржени кромпирићи, 6оранија, парадајз салата... Извините рече игуманија данас је среда, пост, па је храна мало слабија, али шта можемо. Какви слабија мајко одговорисмо у глас ово је права гозба. Јешће убоги и наситиће се, и хвалиће Господа... молила се мајка Доротеја, крстећи ое, док смо ми-стајали поред стола. Шта можемо, такви су наши прописи рече седајући по зазршетку молитве. Нема проблема одговорисмо домаћинска се поштује. Пред налетом гладних истраживачких устију порције се празне, али вредне и спретне руке монахиња допуњују их новим количинама. Мајка Доротеја нас је брижно гледала док смо, онако гладни, гутали храну, смејући се нашим причама догодовштинама са акције, Причала је са нама о крајевима из којих смо дошли да покушамо да спасемо умирања њену Мораву. Нашу Мораву. Богородице Дјево... изговорила је игуманија молитву после вечере. Попили смо с'ок и још неко време разговарали. Потом смо обишли манастир. Мајко пуно хвала на Вашем срдачном гостопримству. Нема на чему децо. To нам је и људска и монашка дужност. Мрак је већ био прекрио небески свод. Небо се окитило са хиљаду зввзда трептавих. Прашњавим путем пошли смо ка логору, Иза нас је остао Миљков манастир, обасјан добротом свога сестринства на челу са мајком Доротејом. Жељко ДУЛАНОВИЂ

„ ТУРИСТИ “ НА СТОЛУ (ЗБОГ) И OКO ЊЕГА

Усевероисточном делу општине Бор, између Великог и Малог крша, Дели Јована и Стола, по селима Бучје, Лука и Горњане, трагали смо летос као израживачи студенти географије, шумарства и средњошколци за потребама и могућностима за развој сеоског туризма у овим крајевима. Боравећи у планинарском дому „Борис Кидрич", на Столу смо првели време од 28. 06, до 10. 07. У сарадњи са Туристичким савезом Бора, а уз драгоцену помоћ младих овог краја, анкетирано је стотинак мештана представника тамошњих домаћинотава. Њихов одзив и дочек био је најбољи и најмасовнији управо онда када су, било захваљујући нашим директним контактима, било информацијама (честим) на локалном радију, штампи и сл., сазнали када tie, и због чега тачно, истраживачи крочити и у њихово двориште. Приликом тих сусрета и разговора, њих шездесет шест, како rosope прикупљени подаци, спремно је да прими rocre. Највећи број међу њима потиче из села Горњане, затим Луке и Бучја. У целини гледано, сва ова насеља имају борте потенци-

јале за развој сеоског туризма; уз бољу информисаности и обученост становништва, боље путеве (у односу на тренутне, често непроходне за моторна возила), њихови би се становници врло брзо, утисак је, могле окренути овој делатности и дочекати (онако срдачно како су нас) своје прве госте. Проводећи ове дане на Столу, вођени задатком наших истраживања и сопственом радозналошћу, могли смо упознати сву особеност и раскош овог, очуваног, кутка природе, неуништеног непланском експлоатацијом, Захваљујући томе, као и близини којом се, над урбаном и загађеном средином као што је Бор, распростире, представља, закључили смо, средину погодну за развој комплексног туризма. Утиске, набујале након 6оравка у овим крајевима, као и прикупљене и тек прелиминарно обрађене резултате, закључке и идеје, док су још свежи, имали су прилику да чују и са нама размене, учесници скупа Дуристички потенцијали општине Бор“, од 22 24. 09. на Борском језвру. 9