Македонија

176

МАКЕД@НИЈА

дицију очисте од cpera, што би на Србе потсећало. Али како без тога не би било ни традиције, они су били принуђени да или измишљају нову, или да ону, која већ постоји, дотерују и поправљају тако, да бар не показује очевилно српске знаке. Ми с.мо напред поменули, докле je y фалсификовању народне традиције y Македонији дотерао Стефан Верковић, са својом „Ведом Словенском“. 1 ) Најбољи данашњи слависта, бивши професор славистике на Универзитету y Бечу, В. Јагић, y критици „Бугарске Литературе“ рд Пипина и Спасовича, овако je оквалификовао радбугарских скупљача народне традиције: „Историја новеи најновије бугарске литературе није y могућности да нам пружи толико правих литерарних производа колико различите патриотске културне тежње (оснивање школа, издавање школских књига)иборбу за ослобођење бугарске цркве од грчког утицаја... Појму праве литературе још најближе стоје радови на пољу скупљања народне поезије. На жалост, баш овај део литературе захватило je једно чудновато варање (ein merkwürdiger Schwindel), које са неоцењивим народним. благом тера фантастичне спекулације. Прекор, који аутори (Пипин н Спасовнч) чине према поступку Раковскога или Верковића, са свим je заслужен. Оправдана би жеља била да њихов пример не само ненађе последника, но да самн Бугари убрзо поправе оно, што су покварили“. 2 ) Чак и међу Бугари.ма било je врло озбиљних људи, који су видели да je овакав рад на скупљању народне традиције без вредности. Одајући хвалу скупљачу српских народних песама, Вуку С. Караџићу, професор Универзитета y Софији, Ив. Шишманов, вели: „Наши су скупљачи далеко од тога да буду Вук Караџић. 3 “) Никакве опомене нису могле одвратити Byrape од увлачења накедоиске народне традиције y

!) Види страну 105—10 6.

2 ) V. Jagić, Archiv für slavische Philologie, Bd. IV, 1880, стр. 471—472.

3 ) Др. Ив. Д. ШишмаиовЂ, Значение и задача на нашата етнографив {Сборнпкг за народнп умотворенив, I. 1889, стр. 15)