Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

87

То би био брак!

Шта72! Кад је толиким хиљадама звезда било дозвољено, да се дигну против бога, против сунца, да са свога пута скрену, и да се у бесмисленој параболи стропоштавају међ непокретнице (Фиксијаве звезде) — зар не може то бити дозвољено и једном човеку 2

Иван осећаше у срцу своме, као да је комета, коју њена ватра гони у бесконачност. Срце му је тако куцало, срце му се тако узрујало, као ослобођени роб, који свога госу газећи ногама, заповести му издаје.

Тешко томе, ко му на пут стане!

Иван леже на кревет, ал' страховито лупање срца, диже га.

„Ко“ је то срцег

Јесам ли ја „оно“ или је оно „ја“

Иван се издиже и испруљи и са својом тешком песницом — била је то поштена песница — удари се тако јако по срцу као да је тај удар био намењен каком крвном непријатељу. Хоћеш ли ћутати 2!

Ко је овде господарг Ти или ја 2

Ради свој посао робе! Ја сам твој господар, твој краљ! Но рад твој не састоји се ни у чем другом, већ да усисаваш из плаве крви угљеник, да га гониш у плућа, да из млечних жљезда прпеш хилус, да одржаваш у покрету артерије, да на венама отвараш клапне! Болест твоја зове се атропија, хипертропија , ал' господар, ти ниси! Господар је воља!