Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

И кад човек тако свирепо лупи срце своје, учини му се, као да види самога себе пред собом, као какав облик одбијени од чаробнога огледала; учини му се као да ће његово „ја,“ са овим другим обликом његовим у борбу да се упусти. Чинило му се, као да ово за грехом грамзеће лице, стоји пред његовим очима као туђинац, који му је његово ерце украо.

И кад подиже на се песницу , беше му, као да је одалачио пред њим лелујајући се појаву са ударцем, који обара, који поншштава, и као да јој је рекао: „да ми нигда више не изађеш таква на очи.“

И с тиме примора своје срце, као мађионик савладанога демона, да заседне мирно за писаћи сто, да пази мирно на прозаичне ра-. чуне, да сљедује са пажњом вечним истинама хладнога један пут један, докле полагано не поста око њега ваздух — блистајући се у крви и у ружичастом сјају — јасан п провидан, као етар васионски, кроз који звони, нечујна за човечији орган слуха, музика сферна (светска, тарна) са тланета.

У Људождер.

Свитајућа зора затече Ивана пред лампом за писаћим столом.

Кад већ почеше зора и лампа да бацају двоструку светлост на хартије пред њим, он утули лампу.