Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

938

— Ви ћете дакле бити проклети,

— Када сам сам, ја се молим.

— А ја, не молим се никад.

— А за што 2 |

— Јер не чиним никоме никаког зла и не крадем, А ако бога има, он зна боље од мене, шта је за мене добро.

— Немаш право Петре! У овој ствари велика је разлика између учених људи и између деце природне. У свима мојим патњамамене умирује наука, размишљање; у свима искушењима чува ме разум, предвиђање последица; ал људи као ти, нешто су са свим друго. Ко нема никаког другог знања, до онога, које је стекао при своме раду, томе треба вере, наде, утехе, опроштаја.

— Све то не може ми дати поп — рече радник мумљајући, мету лице шумно на своје на колена подупрте руке и у овоме положају погледа дивље на више у Ивана.

Иван седе поред њега на греду и спусти му руку на раме.

— Теби нешто оскудева Петре.

— Тако је.

— Притискује ли ти што год душу 2

Моју душу, моје тело, моје све.

— Је ли то тајна 2

Није никаква тајна. Ако ћете да слушате, могу вам је и казати.

— Да није какво убиство 2

— Више него то.

— Да ти неће нашкодити, ако ми тајну повериш 2