Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

94 а

—- Мене ради то могу и на сред пијаце приповедати. Људска сила не може ми за то ништа. Зна је доста људи! Па што не бистеи ви, кад вас то занима.

= 3: слушам.

— То је врло кратка прича. Кад ми је било двадесет година, одох на море, да на њему срећу своју тражим. Погодих се на једном трстанском пароброду као ложач. Кренусмо се са товаром брашна у Бразилију. Пловидба до тамо била нам је срећна. Шри повратку натоварисмо кафу и памук. С ове стране екватора дочепа нас Торнадо, учини нам машину неупотребљивом, преби нам катарку и најури лађу на спруд, где и пропаде. Један део путника, спасе се на маленоме чуну; не дођоше далеко, чун потону и они се подавише. Остали путници направише од греда населе лађе сплав и на њему поверише се мору. На томе сплаву бејах и ја. Било нас је тридесет п девет. Међу нама капетан од лађе, крманош и један млад трговац из Рио де Жанеира са својом женоми трогодишњим синчићем. Више жена и деце није било међ' нама; јер сви остали за нашу несрећу беху се потискали у онај чун, мислећи да ће се спасти. Но не! за њихну несрећу! већ за њихну ерећу! Они су брзо свршили, брзо препатили. Од тридесет и девет спасло се само девет. Камо да сам и ја заглавио!

Осам читавих дана гоњени смо са сплавом тамо амо. Показаше се лађе у нашем догледу, но нису нас приметиле. Тада наступи ветрено затишије, и ми остасмо на једном месту, као