Мамајево разбојиште или Битка на Куликовом пољу између Руса и Татара : историјска прича из 1880 год.

95:

приковани за отворено море, без капи воде, без залогаја хлеба.

Тада већ нисмо два дана ништа окушали, и десеторица били су већ помрли од глади.

И девети дан не донесе нам спасења; сунце сијало је палећи, а вода још одбијаше ватру, тако, да скапавасмо између две ватре.

Пред вече решисмо, да једнога од нас жртвујемо, да коцком одредимо, кога од нас да поједемо. Бацисмо хартијце с нашим именима у шешир, и поверисмо невинашцету, детету, коцку да вуче.

Дете извуче своје име.

Не питајте ме, да вам причам оно, шта је после следовало. Често, када све то просањам до онога тренутка, када нас је несрећна мати проклињала, да после овог несрећног јестива не нађемо нигде мира, ни станка — често се онда тргнем, скочим са постеље, појурим у шуму и тамо очекујем, кад ћу већ једном бити претворен у курјака.

Од саучесника на клетоме ручку, остаде нас само деветорица у животу.

То ме притискује, то ме пече, то живи у мени непрестано.

Осем моје рођене крви, тече по мојим жилама и крв још једног људског створа.

Ужасне ме мисли море. На дан страшнога суда, облазиће један костур око двадесет и седам људи, те да тражи од њих своје покрадено месо!

Оно парче људскога меса, што га поједох, гладни у мени!