Менично право. I

211

ницу. Њу има пратити само један повратни ратун и то онај који би направио њен издавалац.

Према овоме, ако је повратна меница вучена на издаваоца старе менице, овај исплаћује дотични повратни рачун, па се онда сам разрачунава са својим акцептантом, ако би га било.

Али ако је повратна меница вучена на кога од преносилаца старе менице и овај је исплати, онда настаје примена 2. тач. 5. 156. трг. зак. која гласи: (Овај рачун плаћа се од једног треноситеља другоме, а најпосле од издатеља. Према овоме сви ти преносиоци плаћају онај исти од издаваоца повратне менице начињени рачун. И кад га један преносилац плати, па хоће да тражи накнаду од својега претходника, он не може правити нови повратни рачун (а кад то не може, природно је да не може вући ни повратну меницу, чију би суму требао да саставља износ тог новог повратног рачуна — в. бр. 345, 358, 360), већ само тражити исплату старога (додајући му, како ми мислимо, још само оне трошкове што их је сам имао) — вид. и бр. 360. 0. тач. а. А кад овим путем дође ред на трасанта старе менице, онда он онај првобитни повратни рачун плаћа саобразно 5. 154. тач. 1. и 5. 155. т ћпе — види о томе у бр. 360. 6. тач. 8 —, па се после разрачунава са својим акцептантом, ако би овога било.

857. — Правни основ тражења разлике курса. —

Кад ималац старе менице не добије исплату њену, он по општим правилима о регресу има права тражити накнаду. Узмимо случај из бр. 353. ђв. Ту он може тражити накнаду у износу од дин. 1006'67. Али он има права захтевати да му се ова сума плати, да он, дакле, ту суму добије баш на месту плаћања менице, у Паризу. Тако је уговорено било. Ну сада, хотећи се повратном меницом наплатити, он у њену суму не може увек унети само оних дин.