Менично право. I

1006.67, јер би онда за њ могао наступити п какав већи или мањи губитак, те не бп добио онолику суму накнаде на колико има права. А ево како: Останимо код узетога случаја п рецимо да бп издавалац повратне менице хтео употребити своје право п ову у ПЏарпзу пренети, пли је у корист каквог ремитента пздати, те одмах доћи до оне накнаде на коју права пма, т. ј. до наплате дин. 1006'67. Из разних узрока, које овде није место објашњавати — в. бр. 22, меница од горње суме с плаћањем у Београду обично не би вредила толико исто п у Паризу, већ по правилу мање, рецимо за 5" (т. ј. београдска меница од 105 дин. злата плаћа се у Паризу са 100 дин.). Према томе, ако би пздавалац повратне менице хтео за исту у Паризу добити дин, 1006'67, а на толико он пма права, он оп суму њену требао повисити сразмерно одговарајућим курсевима, т.ј. за 5"), дакле за дин. (х: 1006:67 = 5: 100) = 50:33. И овај вишак од дин. 50:38 то је та разлика курса, коју пздавалац повратне менице има права унети у њену суму (5. 158) те да се ова подигне на свега дин. 1057. И тако кад се у Паризу прода, есконтује меница на Београд у износу дин. 1057, онда ће се за њу на чисто добпти дин, 1006:67, дакле таман онолико на колико и издавалац њен права има.

(Наравно би се овде пмао одбити по пнтерес од дана есконта до наплате, ако то већ не би било учињено при самоме нотпрању курса; али то изближе овде разрачунавати није од потребе).

У наведеноме налази се правни основ за тражење разлике курса. Њу је дужан сносити трасат повратне менице са тога, што је само помоћу ње могућно пздаваоцу повратне менице суму ове удесити тако, да за њу на месту плаћања старе менице добије онолику суму на колику права има.