Међу својима : роман

5 ПРЕДГОВОР МЕ је својим очима гледао и који је, зато, у детаљима тако верно приказан и, у неку руку, фотографски тачан.

Што се саме композиције тиче, — а овде, у главном, мислимо на органску и логичну везу разних епизода у једну целину, на већу или мању израђеност и истакнутост појединих лица у роману, једном речи на складну конструкцију целине, — оно је разговетно да се аутор, ни у овом раду свом, није ослободио свих својих списатељских недостатака. Поједине епизоде из којих је фабула изаткана нису увек довољно нијансоване; неки се догађаји сувише ужурбано нижу; а то значи без ДОВОЉНОР броја оних прелазних момената и психолошких криза које у реалном животу те догађаје прате, спремају и оправдавају. Али се, с друге стране, осећа пишчево настојање да би му посао испао сразмернији и концизнији но што су његове раније ствари ове врсте биле, и као нека постојана тежња за економисањем боја у описима и напуштањем ранијих стилистичких средстава. Мада се можда није потпуно отресао сентименталног његов се стил очевидно упростио и постао једрији и концизнији.

(Сва је прилика да би писац, да је дуже поживео и сам још једном у штампи прешао дело, понеку од горе напоменутих мана и сам запазио, те вероватно и уклонио. Нажалост, њему не би суђено да своје дело до краја изглача, тако да оно данас излази пред читалачку публику као сироче лишено љубазне очинске неге, али сироче којему се у лицу и у покретима виде трагови отменог порекла, и с којега бабо неће, јамачно, имати да румени пред светом који долази.

- + ж 5

Писац овога предговора сећаће се увек пријатних часова, које је, у јесен 1898 године, за најживљег рада часописа Зоре, провео у Мостару као вишедневни гост пријатеља Алексе Шантића, а у непрестаном додиру са читавом дружином ондашњих мостарских књижевника. У то доба песме Змаја Јовановића и Војислава Илића бејаху омиљена лектира и сталан