Међу својима : роман

24 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

стаје. Зато, да га утиша, удари га бројаницама по колену и тихо рече:

= А хоће ли га наши шћети2... О томе не размишљаш.

— А зар ми нисмо наши2 — зарежа Митар и оте му бројанице. —= Ко смо миг...

— Ти знаш наше прилике и знаш колико овђе имам противника, — настави поп мирно. — А њих

је много више. Јачи су. = _ Митар подобро потегну из бардака и отра бркове. - = Нико мене не може надгласати, — готово рикну, исправљајући се.

Станиша, кога сви бројали у хладнокрвније и разборитије људе, пажљиво их слушао. Никада није хтео да први истрчава и да све каже шта зна. Увек чекао да се други изговоре. И тада, сабравши оно што су најпаметнији рекли, истресе као своје.

_А то се, обично, усвајало... Зато и сада тек након Митрове галаме, осети да му је најзгоднији час да се и сам умеша у разговор.

=— Поп има право, Митре, — поче, истежући и лагано изваљујући сваку реч, као из неких безданих дубина. — Ништа се не може силом... Противници су јаки, истина је то. Али... ја мислим да се може и с њима|.. — Често је волео да у говор уплете понеку страну реч, коју је нашао у новинама, записао на хартију и научио на памет. Застаде мало да смисли какву. Након краће почивке избаци: Може се исконбинирати конфликт...

= Тако ија мислим, — брзо упаде Васиљ, који се најчешће слагао са Станишом баш због тога што -га никад није могао потпуно разумети. Тако је...

Опазивши како покабаст, стасит сељак, муштерија, провирује у магазу и разгледа робу, брзо осече:

= Немам ништа на продају... Све је ово старо... Не ваља!... |

= Није тако, — отповрну Митар јогунасто, не пуштајући ни самом Станиши. — Ја с моје не силазим...