Михаило Полит-Десанчић о Бранку, Змају и Лази Костићу

10

ња на један посао, мало више приљежности и амбиције да створи нешто заиста велико, једном речју: мало више етрпљења. У основи, Полит има право: Змај се и сувише расплињавао, бавио се и сувише великим бројем разноструких послова, био је растрзан на све стране, није .имао дсшољно времена, ни довољно могућности да се сав удубе у једну поетску идеју, да се сав баци на један посао. У целокупном његовом књижевном стварању примећује се журба, грозничава жеља за што бржим стварањем, недовољна пажња у изради ситнијих појединости и спореднијих детаља. На први поглед то се можда и не опажа, али када се приетупи брижљивој анализи појединих Змајевих дела, када се уђе мало дубље у његов начин рада, у његов стваралачки поступак, када се узме у обзир не само нмпресија коју једна песма ■ — или друга каква књижевна радња оставља на читаоца, него и експресија (обрада) дотичног дела, тек онда се види да је Змај често аљкав, небрижљив, да не пази довољно на то како ће се што лепше и што адекватније изразити, да не води довољно рачуна нн о чистоти и правилности језика, ни о лепоти форме, ни о версифнкацији и метрнци. Кратко речено: да је Змај писао и сувише много и сувише брзо, да је далеко од уметничког и естетичког савршенства и да није створио неко заиста крупно и велико дело. Према томе, Полит има потпуно право: Змај није имао с тр пљ е њ а за веће креације, и зато се ограничио скоро само на песме, на превођење, на ситније ствари, а није дао ни једну већу драму, нити друго какво дело шире концепције, дубље мисаоности, израђеније форме, сложенијег састава и прецизније израде. Али, Полит није видео ,или можда није хтео да то втворено каже, да не би изгледало да из њега говори партизан, који не може да опрости своме другу из детињства што није остао и његов политички пријатељ и једномишљеник да је Змају недостајало стрпљења не само за веће и развијеније креације него често и за мање ствари. Наиме, ономе који је ближе упућен у књижевност и који познаје Змајева дела као што је то случај са Политом мора да се дешавало не једанпут да је, читајући коју Змајеву песму, запео о неку мање вешту конструкцију, о неку ритмичку нескладност, о неку неадекватно употребљену реч, о неки храпавији слик, или да је наишао на коју, већу или мању, језичку неправилност (»песничку слободу«) која се, са мало више труда, брисања и дотеривања, дала избећи, и то без много муке и времена. То је најбољи доказ да Змај заиста није имао довољно стрпљења, обмањујући се убеђењем; дајеталенат све, арад ништа, или тек нешто секундарно и безначајно. Змај је био свестан своје вредности, свога талента, и зато се сувише расипао, није економично располагао својом снагом, није водио рачуна о