Михаило Полит-Десанчић о Бранку, Змају и Лази Костићу

14

се о берби српске песме ориле, где се коло око свирца вило, где је било правога српскога весеља. Песничка струја у Змаја држим да се у тој атмосфери морала развити. Мени се чнни, да оно што је Бранку било Карловачко Белило и Стражилово, да је то за Змаја био романтични виноград његова оца.« Полит затим прича своје успомене на ђачко доба, проведено са Змајем. Прво о њиховом школовању у гимназији, затим на универзитету, о чему је већ било говора у овом чланку. Након тога, Полит расправља о Змају као песнику, нарочито као политичком песнику и сатиричару, о чему је такође већ било речи, и завршава; »Времена се од то доба променила, али успомена на Змаја из онога доба, када смо били посланици, остаће нама, који смо још живи, свагда урезана у памети.« Честитајући му, најзад, педесетогодишњицу »и у име оних наших драгих другова, које данас црна земља покрива«, sao и у име своје, Полит нарочито наглашује ове речи: »не бих желео да обадвојица одемо Богу на истину, а да оставимо Српство у данашњем јадном стању неслоге и раздора. Данас, кадајеЗмај тачка, у којој се још усредсређује слога српскога народа, ваљало би да се народ сети оне опомене у стиху Змајеву: Јер бжће дала, ал’ неће cpehe, И биће људп, ал’ Срба неће. Па кад би ову опомену Срби утубили, па кад би настала опет негдања времена српске слоге то би била најлепша светковина Змајева.« Међутим, »негдања времена српске слоге« нису »настала опет«. Напротив, јаз између једнога и другога дела војвођанског Српства постајао је све већи; а што је најжалосније, и сам Змај престао је да буде »тачка у којој се још усредсређује слога српскога народа«. Уколико је бивао старији, утолико је све више подлегао утицају околине, нарочито утицају породице Јаше Томића и Жарка Миладиновића, а тај утицај био је заиста фаталан. Остарелог и оболелог Змаја водили су на партијске зборове Радикалне странке, јер им је његово присуство, ради успешније агитације, било потребно. Штавише, иако се сам Змај бранио активне политичке улоге, они су га чак и кандидовали за посланика на карловачки црквени сабор и Змај је, на изборима од 1902, у Вршцу био изабран за посланика, иако због болести на саборске седнице није уопште ни одлазио. Они су ишли још и даље, изабрали су га и за члана главног одбора Радикалне странке, што је заиста било врхунац свега. Према томе, сасвим је разумљиво што је Полит, објављујући Новосадске елегије (писма из »Златне греде«) под псеудонимом »Стари Рајко«, у свом другом писму 22 ), рекао н

22) Браник, 20. марта, 1903.