Михаило Полит-Десанчић о Бранку, Змају и Лази Костићу

16

3. м-aj? Велика мајска скупштина у Карловцима 1848 формулисала је захтеве српскога народа за осигурање своје српске народности, и наслов »3. мај« била је успомена на мајску скупштину 1848. То име »Змај« остало је великом српском песнику, Јовану Јовановићу, и српски народ, са једнога краја Српства на други, са именом »Змаја« везује одушевљење и пијетет према свом великом песнику«. Полит затим говори о Змају као човеку, његовом детињству, његовој младости, његовом животу, о његовим друговима, о његовој поезији. Али, »данас када се Змају навршује седамдесета, њему, у сред прославе, коју му српски народ у својој љубави и пијетету приређује, мора да се указује и оно; memento mori! Но он не може бити постидан за свој живот... Има песника, чији живот стоји у прогивности са њиховом поезијом. То особито често бива у оних песника, који уђу у вртлог политике, у вртлог политнчких страсти. Али, и у том се не може чинити прекор Змају«. »Змај је био, вели Полит даље у своме чланку, један од чинилаца у нашој политнчкој и културној борби. У оно доба, када је наша Српска народна странка, под вођством Милетићевим, била организована; када је знала дисциплиновати српски народ у овим крајевима; када се слушала и морала слушати реч српских првака Змај је био у нашим првим редовима. Он је својим хумором и сатиром оно, што је наша странка као неку п а р о л у издавала, з н а о популарисати. Он, истина, ни ј е им а о инициј ати в е у политици, али је ст вор ен и полит ич к и пр ав а ц својим хумором и својом сатиром знао распростирати, као што то не би знао чинити ни најпопуларнији лист. Једна његова песмица, једна његова изрека, била је довољна да политичком правцу даде полета. За време Мајтењија и Анђелића многа његова песмица била је од неописанога утиска«. Најзад, Полит додирује и оно најделикатније питање питање Змајева држања после распада Српске народне странке на либералну и радикалну. »Змај се бојао и стрепио је због српске неслоге. У неслози гледао је пропаст Српства«. »Али, чега се побојао, тога се није убојао. Баш у његовим старим данима настала је неслога, настао је раздор, могло би се рећи крвав раздор. Положај Змајев постао је најнеповољнији. Одбацио Је хумор и сатиру од себе, јер би његова могла превагнути,Имао је још ocehaja према својим старим пријатељима и једномишљеницима«. Полит сматра да је та црта карактеристична за Змајеву психологију. »3 ма ј ни ј е ник а д би о пол ит и ч а р подвлачи Полит при крају свога чланка али је створени политички правац знао заступати. Њему као српском песнику морало је свагда импоновати оно, што је захватило народ, па ма то и не било оно, што би требало да је. Од Змаја као песника није се могло никад захтевати, да он прави дис-