Михаило Полит-Десанчић о Бранку, Змају и Лази Костићу

17

тинкције у политичком правцу за струју у народу: која је народу корисна, а која шкодљива. Тај психолошки моменат разјашњава многе појаве у политичком држању Змајеву у последње време«. —■ »Но ко би још пресуђивао велику личност српскота великана, омиљенога српскога песника, по његовој политици? Давно he се заборавити на све фазе политичкога живота српскога народа у овим крајевима, када ’he свагда бесмртно светлити велико име Змаја-Јована Јовановића«. Са таквим осећајима Полит и завршава свој чланак, поздрављајући песникову седамдесетогодишњицу као »његов друг од малена«. Нигде није дао осетити да је увређен и да му замера што га је напустио у његовој политичкој и националној борби. Полит је и сувише волео свога школскога друга и пријатеља из детињства и зато му је све опраштао. Међутим, ускоро се догодило нешто, што се заиста не да ни оправдати ни разумети, што није само старачка слабост и сујета, што заиста баца сенку на последње дане Змајеве. Ствар је текла овако. У божићњем броју Томићеве 3а ст ав е (1903) појавила се Змајева песма Б о же! Песма, у целини, гласи;

Што ниси, Боже, оаздо евачјег сина, Са-здо свачју ћерку, Од самжх врлина! Да им је љубав светија од свега, Да жртве носе све до часа свога, Часа последњега; Да се брзо тргне, ко с пута залута, Да му ј’ увек душа рајски обасјана, К теби уздигнута; Да хита свуда јаде да ублажи, Где нада клоне болом притиснута, Ту да је оснажи; Да воли вндет’ само срећна брата, Да љуби оног, ког Је Подиго из блата; Да уме мушки карат’ и опростит’, Да уме јуначки на леђнма својпм Крст свој тешки носит’. Што ниси, Боже, саздо таке људе, II ту и онде, на целоме свету, Свуде, свуде, свуде! Ох ал’ бисмо били с врлинама јаки, Ал’ кад тога нема, Што бар није сваки Србин таки! Ил’ ти бар, моје мидо село мало, Да си се ове Cpehe достојало! Куд летиш, жељр, на ти крили лаки! Најмаља ј’ жеља: Ја бар да сам таки!-..