Михаило Полит-Десанчић о Бранку, Змају и Лази Костићу

7

лики песник српскога народа умро. Нека се не каже вели Полит мало даље!°) да би била проста формалност ознака те куће.« Обично се вели да сваки велики песник има свој »споменик« и своју »спомен-плочу« у својим песмама. То је тачно, признаје и Полит, али само донекле, јер »израз пијетета није никад проста формалност«. Када се ствар осмотри са тога гледишта, Полит заиста има право. Затим, Полит прелази на саме песничке личности Бранка и Змаја. »Срби имају чиме се могу поносити«, »имају многе изврсне песнике«, вели Полит, а на првом месту Бранка и Злгаја. Кадгод помислим на Бранка и Змаја, прича Полит, »свагда ми пада на памет она лепа бачванска песма, која казује; сви су, сви су, ал’ ко дика нису. Сви су, сви су, ал’ ко Бранко и Змај нису«. Пада, ипак, у очи да Полит, који је тако добро познавао велике европске литературе, који је знао на изуст многе стихове из Дантеа, Шекспира, Милтона, Ига, Гетеа, Шилера и других највећих песника,-човечанства, од наших песника највише цени Бранка и Змаја, не Његоша. Или, можда, њих цени као лиричаре, а Његоша као мисаоног песника? У сваком случају, његови судови, иако нимало претендиозни, никад ауторитативно изречени, него увек само као његово л и ч н о мишљење, имају често много истине у себи и могу се примити ако не у појединостима, а оно у главном као тачни и стварни. На крају прве главе својих успомена Полит вели о Бранку и Змају још и ово; »За Бранка не знам ништа од онога што је сачињавало Бранково душевно биће изван његових песама. Бранко је истина мени, иако сам био много млађи од њега, приповедао многе пикантне ствари о свом млађаном животу. Али, ја о Бранку и његовом животу ништа не знам све док није постао универзитетлија, па не знам ништа о његовом карловачком ђачком животу, што му је дало повода да спева ону дивну песму Ђачки растанак. Напротив, о Змају знам све струје његова душевнога бића у друштвеном животу. У једној тодини смо се родили (Змај је био само четири и по месеца млађи од мене). Заједно смо ишли у школу, кроз читаву гимназијуи); па смо после били студенти на свеучилишту у Бечу, те је Змај био испрва правник као и ја, а тек после медицинар«.l2) 1п) Како сам свој век провео, стр. 7. 11) »Сећам се да смо свп у разреду потоњега Змаја држали за врло pacejanora. Његове књнге, његове хартије, биле су све разбадане. Често су аегови папирн и папирићи при свршетку часа, када се ишло кући, све летилн иза њега. Нико није у њему гледао каквога особитога ђака, а жпак је увек био :»еминент«, али то се припнсивало томе, шго му је отац бно градскн сенат Ор. 0 оном да је у њему Сарајлија предвиђао великога иесника, ми наравно ннсмо ништа зналн«. (Полит, Како сам свој век провео, стр. 32.) 12) Како сам свој век провео, стр. 8.