Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : II. књига : И—М

ИБАРИОСКИ КОЛАШИН

саобраћај, нарочито према Приморју. У Брвенику је била колонија Которана, који су ту подигли цркву заштитника, гратског Ов. Трифуна. А у Трепчи су седели Саси и Далматинци, који су подигли католичку цркву Ов. Богородице. И у Плани, на десној обали реке И., ниже ушћа Јошанице, било је такође велико рударско насеље и трг, који се често помињу у нашим старим споменицима (1346—1415). — Кроз И. је водила и врло значајна. саобраћајна линија, која је спајала _ северне српске области са јужним: Београд— Рудник — Ђорач—/Жича — Маглич Студеница —Рас—Џећ —Дечани—' Ђаковица. — Призрен и даље. Од Жиче је одвајао десном страном реке И. други крак овога друма за Плану, Јошаничку Бању, Ђрвеник, Павлицу, Казновиће, Трепчу, Звечан и даље преко Косова. Стари Ибарски Пут и у новије време добија све већи значај. — Као што Јужна Морава преко ниске Прешевско-кумановске удолине до долине Бардара код Окопља чврсто спаја Северну и Јужну Србију, тако и река И. везује ове две српске вемље, јер је пробила велико планинско развође између области северно и јужно од Рогозне и Копаоника, и у слив Западне Мораве увукла пространу косовску област, преко које се, сасвим ниским развођем, у јужном делу Косова Поља, долином Неродимке и Лепенца, пређе у долину 'БЂардара OJ Скопља. (Ова друга саобраћајна линија, кроз област IH., moja за сада још није искоришћена, има још већи значај за BOзу између Северне и Јужне Србије. Ибарска комуникација, која би преко Шумадије и Косова спајала Београд са Окопљем и Призреном, не би била ивична у нашој земљи, као што је Моравска долина на линији Ниш—Окопље.

Литература: Р. М. Илић, Ибар (Насеља, 3, 1905, 521—6992); (От. Новаковић, Законски ~ споменици | српских – држава средњега. века (1912), 569, 578, 624, 699 775—777, 458, 316; Ј. Цвијић, Конформни и инверени рељеф, политенетске долине и накалемљени меандри (Гласник rског Друштва, Београд, 5, 1921, 94—119); К. Јиречек, Историја Орба, 2 (1923), 22, 24.

В. Радовановић.

ИБАРИСНКИ КОЛАШИН. ВБ. Стари Ко-

лашин.

ИБАРСКИ ПУТ. БВ. Ибар 2.

ИБЛЕР ЈАННО, књижевник и публицист (19/4 1862, Отара Градишка). Свршио је основну школу у Броду на Оави, а гимназију у Винковцима, Загребу и на Реци, где је, још као матурант, радио у редакцији сушачке Слободе. Посветио се публицистици. 1886—1909 био је у редакцији Народних Новина, прво као сарадник, а доцније као редактор. 1909 је пенсионисан. — И. се први пут истакао у колу књижевника, који претстављају хр-

ватски реализам у правашким, политичким и белетристичким листовима (Олобода, Хрватска Вила, Хрватска). Под псеудонимом Десидериус писао је фељтоне и књижевне критике. 1883 живео је неколико месеца у Београду. Упознавао је хрватску јавност са савременом српском литературом. Као публицист писао је врJO много о актуелним политичким и социјалним питањима. Издао је засебно две књиге, Хрватска политика = 1903—1914 (1914, 1917), и у Забавној Библиотеци роман Зора (19920, 159—60).

Литература: Д. Прохаска, Преглед савремене – хрватско-српске · књижевности (1991, 146).

ИБРИШИМОВИЋ ЛУКА ФРА, народни борац против Турака (око 1620, Пожега — у марту 1698, Пожега). Основне науке учио је у манастиру Величком, код Пожеге, а више по свој прилици у Италији. Био је члан фрањевачког реда државе »сребрне«, гвардијан у Великој и Нашицама, а 1675 дефинитор фрањевачке државе »сребрне«. Старао се много за напредак католичке цркве у СОлавонији и за школе под турском влашћу. Двадесет година вршио је звање викара загребачког бискупа у турској Олавонији. За време рата за ослобођење (Олавоније испод турске власти осуђен је И. од Турака на смрт, али је срећно шизмакао сигурној смрти, одметнуо се у хајдуке и ставио се на чело хришћанском устанку у (СОлавонији. У колу народних усташа помагао је царску војску у борби и речју и делом Мудро збори Ибришим (СОоколе«, »Соколе је момче на оружју«). Нарочито се прославио победом над Турцима на брду Соколовцу, код Пожеге (19/3 1689). И.“ је војевао у усташким редовима до потпуHor ослобођења (Олавоније.

Литература: Р. Лопашић, Два хрватска јунака Марко Месић и Лука Ибришимовић (1888).

а M. I-z.

ИБРОВАЦ МИОДРАГ. ДР., професор Университета, књижевни историчар (24/8 1885, Горњи Милановац). Овршио је гимназију и философски факултет у Београду 1907, а докторат књижевности у Шаризу 1923. Био је једно време суплент, па 1911 професор београдске реалке, а 1912/13 на раду у Министарству Просвете. 1915 био је у софиском посланству, а 1919 један од редактора француског билтена наше делегације на конференцији мира. Учествовао је у покрету )угословенске омладине од 1904, и био је један од покретача Оловенског Југа и Југословенске Библиотеке. За време избеглиштва држао је у Француској више предавања и објављивао чланке о нашем националном проблему, књижевности и уметности. Предавао је српскохрватски језик 1918 до 1993 у Школи за источне језике и у

Друштву за ширење страних језика у