Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : II. књига : И—М

Паризу. 19238 изабран је за ванредног професора београдског Университета, за катедру француског језика и књижевности. — Главни И. радови су: Јоз6-Мата де Неге а, за ује, зоп оепутге (1923), Les sources des Trophćes (1993, 'наградила Француска Академија), Га Јапбие вегђоcroate (1918), Un počte de Raguse (1918), сгледи о неким српским и бугарским писцима, преводи стихова, прича и романа са француског и с бугарског. o _

ИВАКИЋ ВЛАДО, шисац (30/10 1880, Олаковци). И. је учитељ, и сада је са службом у Осеку. Радио је шаре из народне орнаментике и објавио је више приповедака из живота хрватских сео

ИВАКИЋ ЈОЗА, књижевник (18/3 1879, Винковци). У Винковцима је свршио гимназију, а у Загребу философију (класичну и српскохрватску филологију). Служио је на средњим школама као шрофесор, 1915—1917 био је директор драме осечког позоришта, 1917—1919 секретар Друштва хрватских књижевника, 1918 редажтор часописа Омладина, а 1919, са А. Милчиновићем, уредник (Савременика. Од 1990 је драматург Народног Казалишта у Загребу. — И. је приповедач и драматичар. Као приповедач издао је посебно књиге:

збирку новела Из нашег сокака, (1905),

Младост и живот, повијест једне љубави (1912), збирку новела Село и варош (1919) и Књига од жена и од љубави (1919) и . напокон роман Капелан (1918). Написао је драме: Поуздани састанак, комедија у 3 чина, Прослава савеза пјевачких 'друштава, лакрдија у 3 чина, Иноче (Матица, Хрватска, 1919), Мајсторица Ружа, драма, у 3 чина, и Самоборски колодвор. И. су поједине драме приказиване у Народном Казалишту у Загребу, Осеку и другим градовима. Драма Иноче штампана је у чешком преводу Ј. Худеца. Као критичар сарађивао је И. у разним часописима, 8 посебно су изашле расправе: Књижевни рад Јосипа Коварца (1907) и Село у хрватској књижевности (1914). ЈА

ИВАН, архиђакон торички, исторископравнички писац 14 века (око 1280, окоmaga Дарувара — после 1353). Пореклом је био из племићске породице Толинега. Школе је без сумње учио најпре код Белостенских (бенедиктинаца, а касније У Болоњи теологију и правне науке. Са својим великим правничким знањем И. је много послужио средини, у којој је Daдио. 1319 био је каноник ватребачког каптола, у време кад је загребачком (бискупијом управљао чувени бискуп Аугустин Казоти (1303—1392). Већ у првим својим јавним радовима, за које нам извори говоре, И. је бранио разна угрожена права загребачког каптола, и то са стране суседне општине Грич (Загреб), појединих племића, а и самих кметова. И. је радио

ИВАН (АНЖ)

и у питањима, у којима је каптол као Јосиз сге 5 решавао правне спорове и изрицао пресуде. Као спреман, учен, и веома моралан човек, што је у оно време много значило, И. се попео и до високе части торичког архиђакона. — Као заступник каптола вршио је И. и дипломатске дужности, а одлазио је и на саборе и на двор угарско-хрватских краљева, да интервенише у корист каптола. Ради каптолеких ствари одлазио је и у Француску, у Авињон, паши Бенедикту ХП (1338). 1343 био је именован за тенералног викара, загребачке дијецезе 1п зри па из еб temрога Биз, Његовом иницијативом и даровима основана је 1343 и колонизована Нова Вес (предео до загребачког каптола, данас перифериска улица Загреба), и жупа (Ов. Ивана. Последњи пут се спомиње И. 1358.

И. је литерарно и историски знаменит особито стога, што је сарађивао на каптолском статуту, који је у првој редакцији постао 1334, а у другој између 1352 и 1354. Зборник тих права и дужности aonBe ce Album capitulare или Liber acclavatus (јер је ланцима био прикован У катедрали за главни жртвеник). Колико је важан био, и чувен у оно доба овај зборник, види се по томе, што је варадински каштол 1374 израдио свој статут према овом загребачком. Овај је зборник првокласни историски и правни споменик приватно-правних односа Хрватске 14 века. Зборник је од еминентне важности, сем тога, и за историју, географију, културу и право Хрватске и Олавоније. Зборник је подељен у 4 дела, а ти делови у поглавља (сариија), Зборник је издао Иван Ткалчић 1854 y Monumenta historica episcopatus ZŽagrabiensis, II, И. архиђакон "нашисао је још и Сћгопсоп (историју Но а Но на жалост то се дело изгубило. Још у време Крчелића било је познато, јер га је он употребио за своје дело о историји загребачке бискулшије.

Литература: Ф. Рачки, Оцјена старијих извора за хрватску и србеку повјест средњега виека (Књижевник, 1, 1864, 548—557); И. Ткалчић, Иван, архиђакон горички, домаћи писац у 14 виеку (Рад, 79); 8. Клаић, Опјена одломка, из хронолотије и љетописа Ивана архиђакона (1874).

В. Новак.

ИВАН (АНЖ), крчки кнез, бан хрватско-далматинско-славонски 1392—1898 (29/11 1398, Сењ). Син је Бартола (УШ), који је после мира у Задру (1358) завладао читавим поседом породице. Бартол је оставио свој посед синовима (Отјепану и Ивану (Анжу) У. Оба брата помагали су краља, Лудовика 1 у уређивању, ново стечене Далмације. — После смрти Лудовика 1 (1382) истакао се Иван као одличан присталица његове кћери Марије, док је старији брат (Отјепан “ нагињао Карлу Драчком. За услуге краљици Марији, коју

= 0 ~