Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : III књига : Н—Р

НАПОЛЕОН Ш

мацију, 1806 ушао је његов генерал Лористон у Дубровник, а Боку су посели Руси и Црногорци. После Тилзитсекога. Миpa са Русијом (1807) добио је Боку Которску, а 1808 укинуо је и формално дубровачку републику. 1809 добио је Н. Шенбрунским Миром од Аустрије Истру, западну Корушку, Крањску и Хрватску с десне обале Саве до ушћа Уне и ујединио је те крајеве, заједно с Далмацијом, у једну управну целину под именом Илирске провинције, са средиштем у ЈЉБубљани. Француска се управа одликовала ту радом на подизању материјалне и духовне културе унапређењем пољопривреде, индустрије и трговине, изградњом путева, укидањем кметства, оснивањем стручних, основних и виших школа на народном језику, реформом судства, буђењем националне свести и полатањем основица за модеран социјални и културно-политички живот народа. После Н. пораза Аустрија је заузела све ове земље 1813.

Н. држање према Карађорђеву устанку било је одређено његовом политиком шпрема Турској, Русији и Аустрији. Првих година, због рата са Русијом, потицао је Н. Турке против Срба као руских штићеника. Доцније је давао Аустрији наде на добитке у Србији. Када је Карађорђе moслао свога изасланика, Раду Вучинића (1809), да тражи од Н. помоћ и заштиту, Н. "није обећао ништа одређено, али је задржао Карађорђева изасланика y Паризу и издржавао га. је.

Због блокаде у борби са Енглеском окренут је у време Н. француски промет са, Истоком (Омирном) копном преко Балканског Полуострва, на линији Солун—Окопље—Приштина—Плевље—Оарајево—Гра- вник—Костајница, и тим је путем онда највише преношен памук са истока.

j В-љ Поповић.

Н. непосредан интерес за Балкан почео је 1805, када је Пожунским Миром добио Венецију, Истру и Далмацију. Као противник Русије П. је хтео, да 'Турску одржи у Европи и да у њој добије савезника шпротив Александра |. Отога је Н. с неповерењем гледао на српски устанак, који је слабио снагу турске царевине, и предлатао је лично султану, да покрет угуши енергичним мерама. Као поверљива MH. особа. дошао је у Цариград за француског посланика генерал (Оебастијани, који је међу осталим, добио мандат да саветује Порти угушивање устанка чим пре. За време француско-руског ратовања 1807 H. се чак носио мишљу, да упути своју једну армију из Далмације преко Босне и Орбије на Дунав. На Порти је једно време "било склоности ва тај план, али су покрајинске турске власти енергично одбијале сарадњу Ђаура и њихов пролавак кроз турске области. После Тилзитског Мира. (25/7 1807) и споразума између Француске и Русије тај је план постао беспред-

метан. Миром у Шенбруну (14/10 1809) добио је Н. под своју власт целу Далмацију, Истру, Горицу, западни део Корушке, Крањску и Хрватску до Јасеновца, са. Ликом, Реком и Горским Котаром. Из тих области Н. је основао Илирску Краљевину, узимајући тај стари етничко-географски назив и за Јужне Оловене, нове становнике тога подручја. То Н. груписање једног дела Јужних Словена у једну административну заједницу имало је одјека и у Србији. Још пре, под притиском несрећног војевања у лето 1809 и недовољног заузимања. за СОрбију и од стране Русије и од стране Аустрије, Орби из побуњеног београдског пашалука решили су (28/8 1809) да Н. понуде протекторат над Србијом. Као српски емисар упућен је Н. капетан Раде Вучинић, Орбин, родом из Карловца. Он је дошао до Н., који се тада налазио У Бечу, тек у октобру, пошто је морао да иде преко Букурешта, да добије потребне папире од француског консула. Али самом Н. Вучинић није био пуштен. Министар иностраних дела налазио је, да српска понуда долази у незгодан час. кад Француској није у интересу да дође у опреку са Портом, а ни пријатно, да изазива супарништво Русије и тек смирене Аустрије. Ипак, Французи нису хтели ни да прекину односе са Србима. То је овима дало наде, па су 99/1 1810 поновили своју понуду, налазећи да образовањем Илирске Краљевине Француска добија нов интерес за балканске ствари. Али су се Орби преварили у својим рачунима. Желећи да добије Аустрију као одана савезника против Русије, Н. је био вољан да. Аустрију за отштете упути на Балкан и да јој потпуно остави Србију. У том правцу он је давао јасне изјаве кнезу Метерниху августа 1810. Тако од његове заштите за Србију не би ништа.

На другој страни Н. је био у отвореном сукобу са Србима Црне Горе ради поседа Боке. (В. Црна Гора и Петар 1.)

Литература: Ф. Шишић, Карађорђе, Јужни Словени и Наполеонова Илириja (Карађорђе, Народно Дело, 1923); М. Гавриловић, Из нове српске историје (1926). В. Ћоровић.

НАПОЛЕОН , француски цар 1852 до 1870. Још као емигрант претендент ступио је И. у тешње везе са карбонарима. и другим национално - револуционарним елементима. Као председник француске републике и доцније као француски цар истицао је Н. национадно начело у спољашној политици и битно је допринео уједињењу Италије. У кримском рату против Русије сузбио је Н. са савезницима руске аспирације у Турској и на Париском Конгресу (1856) замењен. је руски протекторат над Влашком, Молдавском и Србијом протекторатом европских сила. И. одлучно заузимање највише је допринело да се омогући уједињење Влашке и

— S —