Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : III књига : Н—Р, стр. 360

ПЕТРОВИЋ

у Шапцу, студирао је права и економне.

науке у Женеви и Фрибургу. Постављен 1906 за трговинског атента. Србије, П. је радио непрекидно на увођењу наших производа у Швајцарској, нарочито за време царинског рата са Аустро-Утарском. Као почасни консул и (1909—1917) једини наш представник у Швајцарској, П. је учинио драгоцених услута, нарочито за време Светског Рата, кад је Женева била спона између окупиране земље, солунског фронта, Крфа и наших многобројних избегличких колонија у Европи и Африци. — П. је још ђаком почео сарађивати на мнотим дневним и повременим листовима, нашим и страним, пратећи све што је на француском писано о нашем народу, и информишући страну јавност о нама. Он је један од оснивалаца београдског Дела. Поред великог броја чланака, објавио је 1900 Француску библиографију о Србима и Хрватима, у издању Академије (Езза1 de bibliographie lrancaise sur les Serbes et les Croates 1544—1900), и расправу: Les Emprunts et la dette publique du Royaume de Serbie (1906),

M. И. ПЕТРОВИЋ ПАВЕЛ, сликар (1818, Teмишвар — 1852, на азиском истоку). Био

је син (Саве сликара, од кога је почео учити. Око 1840 преселио се у Модош, тде се бавио сликањем икона. 1843 ОотИшао је у свет. Походио је Париз, Лондон, Рим, Напуљ, Александрију и Кајиро, а оданде је отишао у источну Индију и у Кину. Из писама, које је писао с путовања родитељима и жени, % која су објављивана у Српском Народном Јисту и Орпским Новинама у Београду, види бе, да је добро зарађивао, особито портретисањем у Калкути (1845), у Симли (1846), у Хонг-Конгу (1850), добивајући, тобоже, за платно од једног до три. аршина 200 до 1.000 форината. Око 1851 прешао je II. из Кине у Калифорнију, где је у Оан Франциску изгубио имање приликом је· дног пожара. Одатле је отишао на Сандвичка острва и у Валпарезо. Чини се да се 1858 вратио на краће бављење кући, али после се опет отиснуо у свет, и нестао негде без икаква гласа. П. се хвалио, да је свуда успевао својом уметношћу, да су па риски уметници приредили вечеру у њетову част приликом његова повратка. О једне стране, породици је слао врло мало помоћи, а с друге његова Тајна вечера из 1840 у Модошу не одаје никакав таленат. Истина, она два мала портрета, Мушкарца и Жене, у збирци Вујића, добра су, али је питање да ли они заиста потичу од П. Ако су заиста П., онда су рађени по првом П. повратку с путовања и доказују о његовом невероватном напредовању. Литература: Кукуљевић, СОловник умјетниках југославенских; Беркеси, Темишварски уметници (1910). B. Петровић.

ПЕТРОВИЋ ПЕТАР |, митрополит и господар Црне Горе (априла, 1747, Његуши — 18/10 1830, Цетиње). Школовао се у Русији (1762—1766), камо га је одвео стриц, владика Василије. После владичине смрти вратио се као монах у Црну Гору, и помагао је митрополиту Сави. 1770 постао је архимандрит. Када је (1782) Сава умро, примио је П. владичанску власт. Карловачки митрополит Мојсије Путник посвеTHO га је 14/10 1782 у Карловцима. за епископа. Под П. влашћу било је тада само 50.000 душа, али је он јуначки издржао све бојеве с Турцима и доцније с Французима и утврдио слободу Црне Горе. Слава црноторског јунаштва, разнесена. је тада на све стране. — П. је много волео и помагао ширење народне песме уз гусле. По споразуму са народним поглаварима П. је издао прве писане законе за Црну Гору (1796 и 1803), укинуо је Гувернадурство и узео је у своје руке сву световну власт. У државничкој акцији главна му је идеја била тежња, да Црна Гора добије Приморје. Живо је пратио покрете за слободу у Шумадији и 1809 ступио у тешње односе са Карађорђем. Уз то је нарочито настојао да измири завађена племена и да из народа искорени крвну освету, која је затирала многе породице. — II је истински волео свој народ и само је за њега. живео и радио, те је, побожношћу и светошћу · свога, живота, успео, да у свима племенима стекне такав углед, да су се Црноторци његовим именом клели и за живота, и после смрти његове. Још жива народ га, је сматрао и називао светитељем. (Стога. та је и црква признала за свеца, када су после четири године нађене његове моћи целокупне. Тело му и данас почива у цетињском манастиру. Београдски митрополит Михаило написао му је службу. Та, је служба. штампана. 1895 у Москви под насловом: Служба Оветом Петру, митрополиту црногорском, чудотворцу цетињском. Р. Грујић.

ПЕТРОВИЋ ПЕТАР | ЊЕГОШ (BJIAДИКА РАДЕ) 1830—1851 (1/11 1813, Њетуши — 19/10 1851, Цетиње). По смрти митрополита Петра 1, 18/10 1830, примио је управу над Црном Гором млади Раде 'Томов. Митрополит је хтео, да, по традицији, створеној од владике Данила, цетињски тосподар и владика буде неко из ужег круга породице његушких – Цетровића. Против тога јавила се опозиција куће Радоњића, тувернадура, који су успели после смрти Шћепана Малог да у црногорским кризама знатно ојачају свој углед и власт. Вуколе Радоњић, глава. опозиције, поматан донекле од суседних аустриских власти, хтео је да искористи младост новог Петровића и да осигура свој положај као световног господара. П. је брзо пресекао све сплетке, протеравши Радоњића из Црне Горе и укинувши чин гуверна-

— 848