Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : III књига : Н—Р, стр. 361

дура (1830). За време локалних побуна против централне власти у Цариграду и њених рефорама, нарочито за време побуне у Албанији и Босни, млади П. без имало политичког искуства, спремао је планове, да помоћу одметника, ослаби турску моћ, али ни Бушатлија у Албанији, ни Градашчевић у Босни нису мислили искрено, да помоћу једног хришћанског владике, и то црногорског, осигуравају свој положај према султану. П. је покушао, у октобру 1831 и фебруару 1832, после Бушатлијина пораза, да се дочепа Подторице, али није имао успеха. Шта више, било је опасности, да се победоносни Турци не освете и не предузму оштре мере против Црне Горе. Руско посредовање, изведено за времена, и турске кризе у Египту, спасле су Црну Гору од тежих последица. :

У исто време ЏП. је почео и унутрашње сређивање Црне Горе. Увео је сенат од 12 лица, са члановима из најугледнијих црногорских породица, у унутрашњости је поставио нахиске капетане, а за извршење послова, увео је једну врсту жандармерије, т. зв. »гвардију« или перјанике. Организовани су и први судови, народски у ствари, али са извесним ауторитетом, поматаним од нових власти. Од 1833 почео је П. и са опорезивањем народа. 1834 основана, је штампарија на Цетињу и отворена је прва школа.

По повратку П. из Петрограда, где је 1855 примио архијерејски чин, почињу овеће чарке на границама. 1835 Црногорци су препадом узели Жабљак од Турака, и владика је био присиљен да. га врати, а од 1836 су почеле дуге борбе о посед Грахова. Неуспех код Жабљака, и неродна. година 1836 изазвали су врење у Црној Гори. Против Џ. је. тим поводом руска влада, водила формалну истрагу на Цетињу, преко. свог дубровачког консула, Јеремије Гатића. Кад се истрата свршила повољно по П., примљен је он у Петрограду с пажњом и одмах је повишена тодишња помоћ Црној Гори са 1.000 на 9.000 дуката.

Ca, суседном Аустријом П. је одржавао исправне везе. За свог боравка у Бечу 1837 П. је доста лепо примљен од кнеза Метерниха, и спевао му је стога, једну похвалну песму. Да доконча неке спорове око граница, Џ. је 1837 продао Аустрији манастире Стањевиће и Подмајину. Један крвав погранични сукоб 1839 брво је изравнат, захваљујући попустљивости владичИНоЈ и дипломатском притиску, који

је на њ вршен. 1841 довршено је разгра- ·

кичење између Аустрије и Црне Горе, што је П. сматрао, с правом, као велики дипломатски успех. јер је уговарање о границама без турског присуства значило, да, Аустрија. сматра Црну Гору донекле као област, која може сама о себи слободно одлучивати.

П. је био попустљив и у питању Грахова. У уговору с херцеговачким везиром,

ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Али-пашом СОточевићем, од 1838, пристао је да се врати раније стање од пре 1836. То, истина, није могло да отклони даље сукобе на том подручју, али је омогућило пријатељскије односе између два суседа. Херцеговачки везир уговарао је с Црном Гором као са независном облашћу, и тако је дао добродошло средство Црногорцима. за побијање турског суверенитета. Док је са Али-пашом одржавао пријатељске везе, П. је био врло киван на гатачког заповедника Оманл-ату Ченгића, и имао је уде-

ла у његовој погибији (1840).

Великих неприлика задавао је П. скадарски Осман-паша Окопљак, син познатог Сулејман-паше СОкопљака. Он је 1843 преотео Црногорцима два мала острва у Скадарском Језеру, Лесендру и Врањину, а сем тота је искоришћавао сваку незгоду у Црној Гори, — глад, међусобне заваде, новчане неприлике, — да подрије владичин положај. 1847 успело му је чак, да побуни један део црмничке нахије против: П. Строгим мерама повратио је Џ. ред на граници, али није успео да поврати и изтубљена, острва.

Када је 1848 букнула српска и хрватска револуција, П. се био веома одушевио. Он се обратио Србима и Хрватима у Далмацији, да прихвате Јелачићев покрет и да ни по коју цену не пристану уз туђина (мислећи на Талијане), а Јелачићу самом нудио је ништа мање, него своју оружану помоћ. Јелачић је одбио ту понуду и молио, да Црногорци не прелазе и не узнемирују Боку. У исто време Џ. се носио мишљу, да са Орбијом изведе ослобођење Босне и Херцеговине. Изасланику српске владе, Матији Бану, он је говорио, да може за тај циљ извести 8.000 Црногораца. у борбу. 1849 склопио је П. уговор са арнаутским вођом Пренк Биб-Додом и целе је те тодине, зајелно са Србијом, спремао људе у Босни и Херцеговини. Држање Русије и ошпта реакција после 1849 омели су даљи рад у том правцу. Код П. је уз то дошла и болест. Његова туберкулоза, нагло је узимала маха 1850. и 1851. Када је Омер-паша ломио последњи отпор босанског беговата, П. је лежао тешко болестан и био је стога без икаквог утицаја на дотађаје. В. Ћоровић.

IL je почео да пише стихове још у детињству. Он је у поезији одмах осетио два утицаја: народних песама, које су се туслале у Црној Гори више но игде, и Симе Милутиновића-Оарајлије, кога, му је стриц. владика поставио 1827 за васпиTada. Та два утицаја остала су доминантна, до краја његова живота и у најзрелијим његовим делима. У прве његове саставе спомиње се шаљива песма о некаквим ћеклинским сватовима, још из времена пре доласка. Чубре. Чојковића, док у својој првој збирци, Пјеванији церногорској и херцеговачкој 1835 Сима Милутиновић објављује и пет владичиних јуначких пе-

= 349.