Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : III књига : Н—Р, стр. 362

ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

сама: Нова пјесма црногорска. о војни Русах и Тураках почетој у 1828-ом Тоду, Мали Радојица, Бој на Мартиниће 1882, Ђјелице, Кавајка, које су сасвим ушле у народ.

1834 штампао је П. прву свеску песама, испеваних тодину дана раније: Пустињак Цетински. Ових десет песама. већином су пригодне и посвећене су угледним личностима, али химне, као Црногорац к свемогућем Богу и Заробљен Црногорац од Виле, већ наслућују будућег великог мисаоног песника. Исте тодине издао је П. и четир велике јуначке песме: Пјесна за Вида и Мирчету, Ударац на Мартиниће, Вук пријатељ овчи и акростих Нахије, сасвим у облику и духу савремених црногорских народних песама, под насловом: Лијек јарости Турске. У тој деценији Џ. још и по часописима. објављује доста, лирских, обично пригодних песама, међу којима се одвајају рефлексивне и релитиозне химне: Вјерни син ноћи пјева, похвалу мислима, Ода сунцу OmjeBaTa ноћу без мјесеца, Ноћ скупља вијека, Мисао и т. д. Те мање П. песме изашле су непотпуно у 97 и 99 свескама панчевачке Народне Библиотеке, а 1912 у 141 књизи Српске Књижевне Задруге.

У то прво своје доба П. је и скупљао народне песме. 1845 издао је Огледало сербско, у коме је сабрао народне песме о бојевима црногорско-турским у 18 и у првој трећини 19 века. У овој књизи налазе се и неке из Вукове и Оимине збирке, а неке је он и испевао по свој приЛици, као што су и 1850. објављени спевови: Кула Ђуришића и Кула Алексића. У опште П. је тако био напојен народном поезијом, да је он и своје младачке преводе с руског језика, неке фрагменте из Илијаде и чувено Олово о полку Игорову, вршио у десетерцу.

1844—1847 II. je написао своја главна, дела: Лучу Микрокозма, религиозно - мисаони спев (издан 1845), Горски Вијенац, драматизовану епопеју (1847), H исто такву драматизовану песму, Лажног цара Шћепана Малог (1851).

Луча Микрокозма је одјек прочитаног Милтоновот Изгубљеног Раја. Конструкција

· овог епа је лабава. Сам догађај израђен је бледо, неодређено, али то су уједно и најузвишенији стихови наше поезије. — Лажни цар Шћепан Мали рађен је по примеру Горског Вијенца, те и он има обилно добро окарактерисаних личности и сјајних лирских места, но, пошто му је предмет постављен више на реалистичку основу, у њему се одсуство драмске дина мике и постројења више и штетније осећа но у Горском Вијенцу.

Горски Вијенац је П. пајсавршеније дело, јер је једино у њему успела ШЊегошева особена синтеза његових, делимичних, лирских, драмских и епских дарова. Дело одише обухватним, снажним духом,

који преображава и пучке елементе својом отменом поетском личношћу, а, опет, и свој дубоки, европски интелектуализам изражава на најнационалнији начин. Горски Вијенац је стога, ван сваке сумње, највиши и најсавршенији песнички израз наше душе. Горски Вијенац је П. назвао спочетка Извијањем искре, Извиискром, т. ]. спевом о почетку ослобођавања од Турака, које је Црна Гора извршила, уништивши прво своје потурице. Па као што је П. осетио у том локалном догађају опште важан епохалан историски догађај по Србе, тако је у опште у косовској трагедији и отпору Срба против Османлија осетио и видео опште-људску борбу, општи етички проблем о сукобу хришћанства и нехришћанства, добра и зла, спиритуализма, и материјализма. Исто тако П. у Горском Вијенцу, као и у Лучи и у Стјепану Малом, само овде понајсрећније, гледа да елементе наше народне поезије оспособи и за изражавање наше модерне индивидуалисане осећајности и мисаоности, једном речју, да их учини саставним делом општег европског естетичног арсенала. У свему томе П. је скроз успео, односно успео је савршено, да изрази своју крепку, компликовану, трагичну личност, а делимично је успео и у осталом, реформисавши древни епски меки десетерац у гранитно чврст, кристалисани, искричав стих, способан и за медитацију као и за динамичну дикцију с прескоцима и пресецима при севању слутња и грмљавини страсти. Реторика П. монолога и дијалога није драмска, већ лирска, тако да су поједина. »кола«, која је П. унео по грчком узору, као и поједини монолози, као нарочита висока лирска реторика, можда беспримерни у светској књижевности. Горски Вијенац је једно од најличнијих поетских дела, која су икада написана. Он је најверније огледало П. душе, јер као што ова поема не може да се подведе под правила никакве поетике, те не улази ни у једну освештану форму, тако је и П., деспот брђанских ратника, прожет старинским моралом охолих осветника, а пријемчив и за европски хуманизам и за трађанску цивилизацију и за научну културу и философију новога доба, помазани народни вођ, који мора надчовечански да сузбија страсти у себи, због светиње своје заветне мисије, херој, који је притешњен загтушљивом филистарском атмосфером свете алијанције, изван и свота уског и великог светског друштва, изузетна појава, чији је и уметнички израз морао бити изузетан, упркос свега оног општег етнографско-фолклорног, историског, објективног у Горском Вијенцу, који ће, због тога и као докуменат бити вечито драгоцен. — Горски Вијенац је преведен скоро на све европске језике, а код нас је досада доживео 925 издања.

Фанатични обожаваоци Џ. поезије једно време приписивали су њему и ауторство

= 1350 —