Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : III књига : Н—Р, стр. 363

Мажуранићева Омајил- аге Ченгића. Али, после дугогодишње и страсне полемике, та је хипотеза као неоснована одбачена. — После П. Њ. смрти штампао је Љуба Ненадовић десет црногорских јуначких песама, које је Владика спевао још 1835, под именом СОлободијада. И ово је дело досада изашло у неколико издања. Литература: Љ. Ненадовић, Песма з Италије; В. Врчевић, Животопис владике црногорског Петра II (1847); CB. Byдовић, Петар Петровић Његош, песник српски (Чупићева Годишњица, 1877, 1); В. Медаковић, П. TI. Његош, последњи владајући владика прногорски (1882); Ов. Вуловић, Још нешто за биографију ШПетра II II. Његоша (Чупићева Годишњица, 1895); П. А. Лавров, П. П II. Његош (1877): П. Ровински, IH. П (Раде) Петрович, владика черногорски (1889); М. Цар, Моје симпатије, Т (1895 и 1913); Л. Томановић, Петар П П. Његош као владалац (1896): А. Гавриловић, Ка биографији П. Његоша (Чупићева Годишњица, 1899, 19): П. Поповић, О Горском Вијенцу (1900; у Колу, 1901, 8); А. Гавриловић, Нештампана песма П. П. Његоша; Владичина смрт по одзиву ондашње штампе; Владичина, песма о ЦЏомпеји; М. Милићевић, Његуш и Книћанин (Бранково Коло, 1902, бр. 4—5 и бр. 8); Р. Врховад, Владика Раде и његова поезија у српској књижевности; Л. Томановић, П. II Петровић Његош и начело народности; M. Цар, Владика Раде и (Срби католици; Јов. Живановић, Особине у језику Петра Петровића Његоша; М. Решетар, Поводом књиге Г. П. Поповића о Горском Вијенцу и М. Решетар и Р. Врховац, К тумачењу Горског Вијенца, а у бр. 18—9] истог листа П. Поповић, Једно објашњење с т. М. Решетаром поводом његова писања о Гореком Вијенцу; Ј. Продановић, Предтовор Шћепану Малом у издању Српске Књижевне Задруге (19092); Ђ. Шетронијевић, O философији у Горском Вијенцу (1920); Вој. М. Јовановић, С Његошем на бојном пољу (Српски Књижевни Гласник, 1909, 19); К. Лудерна, О композицији Горског Вијенца (Наставни Bjeсник, 1910, 29): П. Поповић, П. П. Његош у Бечу у годинама 1836 и. 1837 (Орпски Књижевни Гласник, 1910, 25); Н. Велимировић, Релиција Његошева (1911): М. Решетар, Живот и рад Петра П. Његоша (уз издање Горског Вијенца 1919 и 1990): II. Поповић, Млади Његош (Српски Књижевни Гласник, 1990, 1); Т. Остојић, Прилози за историју Црне Горе новијега доба (Споменик Српске Краљевске Академије, 1914. 59). В. Петровић. ПЕТРОВИЋ ПЕТАР, арадски епископ и национални радник (прва половина 18 века, Карловци — 93/12 1800, Темишвар). Школовао се у Карловцима, 3, закалуђерио у манастиру Раковцу. За архимандрита, је произведен 1770, а за, торњо-кар-

ПЕТРОВИЋ

ловачког епископа посвећен је 1/11 1774. Против своје воље премештен је 26/1 1784 за арадског епископа. 28/6—9/11 1790 био је П. администратор карловачке митрополије. 1791 позван је у Беч за српског референта код новоустановљене · Илирске Дворске Канцеларије, а када је она укинута (1/6 1792), премештен је са истом дужношћу | Угарској Двореској Канцеларији, којој су поверени били послови ерпског народа под аустро-угарском влашћу. ДА А

ПЕТРОВИЋ ПЕТАР (ПЕЦИЈА), вођа 60санског устанка, (1826, Бушевићи, Босанска Крајина — 10/9 1875, Гаштица). Био је пастир, па се због турског насиља одметнуо у хајдуке. Учествовао је у локалпом крајишком устанку 1858. После тога. био је ухваћен од Турака и у Цариграду осуђен на двадесет тодина робије. При спровођењу у Босну побегао је стражарима и склонио се у Орбију, где је намештенв у кралујевачкој тополивници. Кад је 1875 почео покрет у Херцеговини, Џ. је прешао у Босну, у Крајину, и дигао је тамо устанак. Погинуо је у првим борбама. Бранећи прелаз на Сави, близу Дубице, да би могао преносити оружје, устаници су били нападнути од надмоћнијих Турака и спасавали су се на аустриску страну. При том спасавању пао је П. Касније му је тело пренесено и сахрањено код манастира Моштанице.

В. Ћ.

ПЕТРОВИЋ ПЕТАР. (ПЕЦИЈА), књижевник (21/90 1877, Оточац). Основну школу свршио је на Удбини, гимназију у Госпићу, а Шумарску Академију у Загребу. Служио је најџре у Загребу, затим у Врбовеком, Илоку, Чабру, Оамобору и опет у Загребу као инспектор код Дирекције шума. 1924 је пенсионисан. — ПЏисао је приче и Народним Новинама, Оавременику, Новостима, Домаћем Огњишту, Босанском Колу и др. Избор приповедака. издао је под натписом: Испод наших брда (1909). Опсежнији је његов драмски рад. П. је један од најплоднијих наших савремених драматичара. Његове су драме: Ркаћ (1904), Рушка (1905), Суза (1907), Душе (1910), Шума (1915), Мрак (1916), У навиљцима, (1916), Пљусак (1918), Чвор (1920), Стојанда. (1922), Земља, (1925). | Поред тога, налшисао је II. много шала, у једном чину. Комедије: Џљусак, Чвор и У. навиљцима, преведене су на чешки језик, и играју се по различитим позориштима у Чехословачкој. Исте драме наручене су и од позоришта у От. Паулу (Бразилија), а Шљусак је. преведен и на немачки језик. ,

У првим својим стварима, новелама и драмама, П. је песник свога, родног краја, Лике, и у њима он износи више своја поетска. настројења нето реалистички конципиран живот. Са финим лиризмом обрађује он у њима интимна ганућа својих

— 901 —