Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : III књига : Н—Р, стр. 364

ПЕТРОВИЋ

људи, чије су душе, под одором сељака, поприште болова и невидљивих тратедија. У његовим првим драмама, са села превлађује лирски елеменат над драмским. У познијим стварима П. је готово без изузетка комедиограф, који на позорницу износи крупну сељачку шалу, понајвише са наглашеним сексуалним моментом, са мното заплета и позоришних ефеката, због чега су те ствари (Пљусак, Чвор) популарне код публике, али их критика прима са мање једнодушне хвале, него раније његове ствари, у којима, је био више песник. Његове бројне актовке писане су у првом реду због тих спољашњих ефеката, без већих уметничких претенсија. А. Барац.

ПЕТРОВИЋ ПЕТАР, публициста (3/9 18590, Омедерево). Гимназију и права свршио је у Београду. Био је уредник и сарадник разних листова. Бавио се приказивањем и превођењем страних великих књижевника, те је превео Набоба од Доnes, Нови систем од Бјернсона, Посету од Брандеса, Деведесет и трећа од Игоа, Оаламбу од Флобера, Један живот од Мопасана и др. и неке лирске песме од Уланда, Гетеа и Хајнеа. Од 1913 издаје и уређује Савремену Библиотеку, а од 1919 Народно Дело.

ДЕЈ.

ПЕТРОВИЋ РАСТКО, књижевник (16/5 1898, Београд). Основну школу учио је у Београду, а гимназију у Београду и у Француској. Пошто је свршио права у Паризу, постављен је 1920 за чиновника, Министарства Иностраних Дела. Сада је писар посланства у Риму. После pama, Il. је објавио по нашим књижевним часописима и дневним листовима велик број стихова, и разних прозних састава: прича и чланака, већином историско-уметничке садржине. Посебно је штамшао | досада: Бурлеску Господина Перуна Бога Грома, бурлескни роман из живота старих Оловена (1921), и' Откровење, збирку песама (1929).

B. II.

ПЕТРОВИЋ РОМАН, сликар (1/10 1896, Доњи Вакуф, Босна). Овршио је малу матуру у СОарајеву, а 1918 почео је учити сликарство у Петрограду и Кракову. 1917 је завршио уметничко школовање на будимпештанској Академији. После рата је служио неко време у (Оарајеву као наставник цртања, па као позоришни сликар, а 1925/26 провео је у Паризу на. стухијама. Од 1919 излагао је често своје радове у Пешти, Загребу, Сарајеву, Новом Саду и на 5 Југословенској изложби у Ђеограду. П. слика пејсаже и фигуративне композиције, донекле стилом модерних експресиониста. BI II:

ПЕТРОВИЋ САВА, сликар (1788, Јазвин — 1861, Темишвар). Учио је сликарство, без сумње, код домаћих Орба сликара. Ни-

када није био ни на каквој уметничкој школи на страни. Досада се зна сигурно за једно десетак П. портрета и за неколико иконостаса (игумана Јоаникија Милковића у манастиру Војловици, 1817. Автустина Петровића, архимандрита манастира Бездина, 1815, Јосипа Путника, епископа, 1830, и т. д.). Има више П. портрета у градској кући и у епископском двору у Темишвару и околини. Од иконостаса знамо за онај у Батањи и у 7. зв. фабричкој цркви у Темишвару. ; BP. И.

ПЕТРОВИЋ САВА ДР. (13/1 1839, Шабац — 920/1 1889, Београд). Основну школу и нижу гимназију свршио је у Шапцу, вишу тимназију и две године лидеја у Београду, а медицину у Паризу. Своју докторску дисертацију посветио је Ј. Џанчићу. Као лекар дефинитивно се одао 60таници. П. је био прво окружни физикус у Крушевцу, затим је постављен за војног лекара у Београду, где је остао до смрти. Достигао је пуковнички чин, тада највиши војни чин за лекаре. Био је лични лекар краља Милана, који га је у ботаничком проучавању флоре околине Ниша помагао. Иницијативом и утицајем П. краљ Милан је поклонио Великој Школи данашњу университетску ботаничку башту Јевремовац. П. је написао Флору околине Ниша, (1882), Додатак овој флори (1885), Лековито биље у Србији (1883) и једну расправу о рамондијама.

Литература: Просветни Гласник, 10, 1589. И. E.

ПЕТРОВИЋ САВА, секретар Матице Српске и књижевник (20/12 1846, Рума — 17/12 1914. Голубинци, Срем, пренесен у Нови Сад 30/3 1920). Свршио је гимназију и Богословију у Карловцима. 1872 изабран је за актуара. Матице Српске. У исто доба постао је и секретар (СОрпскота Народног Позоришта. 1895 изабран је за другога, секретара. Пенсионисан је 1911. — Књижевни рад отпочео је 1870, као преводилац у Суботићеву Народу. Од тога доба су му излазили, у политичким TH KHHжевним листовима, многи преводи с немачкога и с руског, по неки и у књигама. (Жил Вернов Царев гласник, Ђуланјев Стари глумац, Толстојева Срећа у браку, Сологубовљев Велики свет). Преводио је

“много и за позориште. Од Лазара Костића.

превео је Живе палимпсесте (Летопис, 129). У Летопису (120) написао је чланак: Срби у Русији. Најважнији му је рад: Речник српских презимена, на коме је радио много тодина и прибрао силну грађу, али је штампао само неколико одломака, (у Бранкову Колу и у Календару Матице Српске). Бавио се и уређивачким радом; био је уредник Гласа Истине (1886 до 1890) и први уредник Орпскога Сиона. (1891—15895). M. III.

=- зђа