Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : III књига : Н—Р, стр. 365

ПЕТРОВИЋ САВА, лекар, санитетски пуковник (— 1924. Џариз). Живео је стално у Паризу, али је долазио за време ратова у Орбију, где је узимао врло активног учешћа у нези рањеника. Објавио је на француском више брошура о ратним заразним болестима: тифусу, пегавцу и туберкулози. : M. H.-

ПЕТРОВИЋ СВЕТИСЛАВ, уредник СОСрпског Књижевнот Гласника (26/12 1883, Кратујевац). Свршио је тимназју и Университет (1906) у Београду, затим-је студирао на Университетима у Греноблу и Паризу. Као студент био је члан југословенске националне омладине. 1908 постао је суплент, а 1910 професор прве београдске гимназије. За време рата радио је у Министаретву Војном, а 1916 је послан у пропатандистичкој мисији у Француску и Швајцарску, тде је одржао преко стотину предавања. За време Конференције Мира. (1919) уређивао је наш билтен на француском. 1921 изабран је за професора француског језика и књижевности Више Џедатошке Школе у Београду. Од краја 1991 уређује Српски Књижевни Гласник. — П. се бавио понајвише позоришном критиком. Превео је досада, осим омањих ствари, с француског: Злочин Силвестра Бонара од Анатола Франса, Новеле Шроспера Меримеа, Ђавоља бара од Жорж Санда И т. д. У сарадњи са француским професором Лавалом, израдио је серију уџбекика, за наставу француског језика у нашим средњим школама.

ПЕТРОВИЋ СТЕВАН (16/6 1872, Земун — 20/6 1924, Затреб). Основну школу и реалку свршио је у Земуну, шумарство на Високој Школи за Културу Тла у Бечу. 1893 ступио је у аустриску службу код уреда за уређивање бујица у Бјелаку, у Корушкој, а после је премештен у Задар, где је остао до 1896, када. је позван од хрватске владе за радове око уређивања. бујица. по Лици и Приморју. Особито су спомена, вредни његови радови у Сењској Дрази, на реци Зрмањи, на Уни, око Срба и у околини Грачаца. Џредмет уређивања. бу-

јица предавао је с услехом на бившој Шумарској Академији 1900—1918. Осим тога, написао је Џ. више расправа у Шумарском Листу. 1921 вршио је дужност

· повереника Министарства Шума и Руд-

ника у Загребу, а од 1921—1928 био је шеф Шумарског одсека у Загребу. После тога вршио је дужност заменика шефа Дирекције шума у Загребу. ПИ ПЕТРОВИЋ СТРАХИЊА, тлумац загребачке позорнице (1892, Београд). Овршио је гимнавију, и 1911 је ангажован у Београду. 1913/14 провео је у осечком Хрватском Народном Казалишту. За време рата глумио је у војничким позориштима на, фронту. 1919 био је члан Народног Пов0ришта у Скопљу. У августу 1990 ангажован је за Загреб. 1. 4.

ПЕТРОВИЋ

ПЕТРОВИЋ УРОШ ДР., књижевник (15/9 1888, Горњи Милановац — 5/10 1915, Прокупље). Гимназију и философски факултет Велике Школе учио је у Београду. 1902—1907 студирао је у Шаризу, где је положио докторат из књижевности. 1908 изабран је за доцента београдског Университета, за катедру францускот језика и књижевности. — П. је још као студент почео да пише књижевне и позоришне критике у Одјеку, затим у Орпском Књижевном Гласнику и по другим часописима. Докторска дисертација му је била: НурроШе Taine, historien litteraire du ХУПе з16сје (1907). Засебно је jom публиковао есеј О научном духу у проучавању књижевности (1907). Шред крај живота бавио се етичким проблемима. Део тих раамишљања објавио је у Српском Књижевном Гласнику: За сваки дан (1914), који је и засебно одштампан (1996).

Литература: Ј. Скерлић, Српски Књижевни Гласник, 1/6 1907: Ј. Продановић, Та Раје Зегђе, за април 1917; Сл. Јовановић, Орпски Књижевни Гласник, 1, 1926); Ис. Секулић, Српски Књижевни Гласник, 8, 1996. DL JJ

ПЕТРОВИЋ ФИЛИП, свештеник и вођ народа (1775, Горња Брезова, Студеница 18/10 1820, Трнава, Србија). Као борац за отаџбину био је П. 1806 у походу капетана Радича и Танаска Рајића на Нови Пазар. Он је подигао Студеничане на Турке и одликовао се у бојевима на новопазарском Подгору, Коштанском Пољу, Столу и Темнићу. 1815 добио је мисију од кнеза, Милоша, да подигне јатодинску Haхију на Турке и организује устанак. Потинуо је у својој кући у Трнави.

an:

ПЕТРОВИЋ ЧЕДОМИЉ, књижевни преводилац (21/8 1862. Сипић, крагујевачки округ — 25/12 1824, Београд). Средњу школу је учио у Кралујевцу и Београду, а у београдској Великој Школи свршио је филовофеки факултет (хемија, минералогија, теологија и палеонтологија). Као наставник служио је у Књажевцу и у Шараћину, а од 1898 у Београду, где је 1924 пенсионисан. Био је познат у нашем друштву као зналац језика: служио се свима словенским, свима романским, сем португалског, језицима и немачким и енглеским. Превео је много књижевних и научних састава на наш језик. Крупнији су му преводи: Ајванхо од Валтера Окота у издању (Орпске Књижевне Задруге, Адам Бид од Џорџа Елиота за забавник (Орпске Књижевне Задруге, Тржиште људ-

соких таштина од Текереја за Дело, IIo-

родица Полоњецких од Х. Ојенкјевића за, Дело, Фараон од Болеслава Пруса (у рукопису), и велик број мањих шприповедака и чланака с италијанског, француCROP, чешког, румунског и руског. П. је једно време био уредник Земљорадничке Задруге, један је од оснивача ђачке тр-

— 8509 ; 25