Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : III књига : Н—Р, стр. 416

ПЛАСАЈ

Литература: јЈ. Цвијић, Глацијалне и морфолошке студије о планинама Босне, Херцеговине и Црне Горе LO

1899, 60—02).

ПЛАСАЈ СТЈЕПАН ДР., професор ветеринарског факултета Университета у Загребу (3/5 1886, Св. Петар-Ореховец, Загорје). Основну школу учио је у Џетријанцу, тимназију у Вараждину, ветерину у Бечу (1911), тде је положио докторат 1920. Олужио је као чиновник до 1921, када је изаGpa за професора за науку о заразним болестима. После ослобођења. и уједињења. радио је дуже времена у патолошким и бактериолошким заводима у Бечу. Њетови научни радови из науке о заразама, и бактериологије штампани су у Ветеринарском Вјеснику, Југословенском Ветеринарском Гласнику, односно у ZenтаћЉан + ВаКеепојоде и т. д. Био је уредник Ветеринарског Вјесника. o

ПЛАСЕ, село у Хрватској, у области приморско - крајишкој, срезу – сушачком, општини хрељинској. Имају 107 становника, пошту и телеграф. П. су железничка станица (на прузи Загреб—Оушак— Река) за Краљевицу и Цриквеницу (аутобус). Са Ш. (600 м) се отвара красан видик на Бакарски Залив и Кварнер.

: J. M-n.

ПЛАСИ. ВБ. Плашки.

ПЛАТЕНСКА ЕПАРХИЈА. В. Марчанска епархија. :

ПЛАТНО ЈЕЗЕРО, мало језерце у Бо-.

сни, на планини Трескавици, око 2:2 км западно-југозападно од Спасовца. (1.776 M), односно 1:3 км североисточно од ЈЉељена (2.003 M). Дугуљастог је облика, загаћено ниским моренским бедемом, а корито му је у моренском материјалу. Дугачко је 75 M, широко 16 м, дубоко 9 м, а лежи на 430 36:9'. сев. шир. и 18%292-7' ист. Гр. Вода. му је бистра, зеленкасте боје, и врло хладна: лети око 80. JI. B.

ПЛАУШ, планина у Јужној Орбији, између река: Градешке-Вардара-Анске-Дервенске - Струмичког Поља-речице Ваде-изворишта Беле Реке, југозападно од Отрумице. П. је ниски огранак Беласице. Пружа се од југоистока према северозападу, и непосредно се наставља у Градец-Плакину. П. је састављен у основи од гнајса и других кристаластих шкриљаца, по изтледу амфиболита, мање од кварцита и филита, а на више места има у шкриљцима, сочивастих уметака мраморастог кристаластог кречњака. Током Беле Реке Џ. је одељен на два планинска била, која. имају упоредан правац пружања. На мноTO тломазнијем, јужнијем делу ШП. највиши су висови од северозапада. према, југоистоку: Тарла Тепе 825 м, Веселинова Чука, 793 м, Акбунар 768 м, Мухаџет Тепе 997 м, Караташ 692 м, Мелки Рид 657 M,

= 2404:

Голошац 617 м. — Од ових висова се земљиште Доста споро спушта према. североистоку и југозападу, тако да има. изглед простране планинске заравни, која, абог многих ниских коса, изгледа врло гаталасана. На североистоку су истакнутији висови: Трајилова Чука 668 м, Каулак Тепе 666 м, Такибаш Кран 580 M, Сулејманов Рид 548 м, а на југозападу: Кожа Тепе 641 м, Сиври 566 м, Кавла Кран 653 м. Севернији венац П. зове се, по највишем врху, Јеленица. Тај вис је висок 970. м, а даље на југоисток се снижавају: Големо Брдо 707 м, Острец 717 м, Курија 600 м. На ободу Струмичког Поља П. је оштро ограничен раседом, а на југозападу не изгледа да је то случај. — Под вегетацијом је само северозападни део П. од Каулак Тепе и Акбунара на север, око долинских страна горњег тока Беле Реке. — Југозападним и јужним подножјем IL. пролази друм Градед—Валандово—Амзали и Дојран, источним, друм ВаландовоСтрумица, осим тога воде у разним правцима неколико колских путева и стаза.

Литература: Ј. Цвијић, Основе за теографију и геологију Старе Србије и Македоније (1, 1906, 250—255).

П. Вујевић.

ПЛАЧКОВИЦА, планина у Јужној Ср-

- бији, између Кочанске Радовишке Ко-

тлине, односно између река: БрегалницеМалешецке - Калуђерице - Омиљанске-Плавије-Старе Реке (најгорњег тока Струмице). Састављена је претежно од кристаластих шкриљаца, у којима местимице има интеркалација кристаластог кречњака и ту су оштрији врхови. На истоку је састављена од гранита, који делом образује главно планинско било. Масив П. одељен је реком Зрновском (Уломијом) на двоје, и место једног, образована су два била, северније и јужније. Оба су упоредна и углавном се пружају од северозапада према југоистоку. На првом су највиши висови: Галик 1.238 м, Лисац 1.422 м, Лисац 1.754 м, Бели Камен 1.582 м, Козбран 1.708 м, Кара Teme око 1.600 м, Асанли 1.650 м и коса Каламари. На другом су истакнути врхови: Коларница, 1.247 м, Туртел 1.607 м, Црквиште 1.676 м, Шамија 1.569 м, Арашплија 1.525 м, Картал 1.442 м. Одатле се пружа уски гребен Бачалија, који спаја“ јужно било са северним код врха Козбрана. Од ових пространих, највиших маса одвајају се према северу и југу дугачке и упоредне косе, између којих теку притоке Брегалнице и Струмице. На северу су косе: Шипковида 1.174 м, Чатал Чесма и Кучулат 1.197 м, Ђастил 1.410 м, Чупино Брдо, Пеклец 1.438 м, Букур 1.311 и Шипок 1.296 м. На југу су косе много дуже и пространије, и више имају изглед висоравни, а нешто су уже на истоку: Изведен 1.392 м, Келаузе 1.025 м и Чуј Петел 1.324 м. Доста велики број речица тече према западу, па има и коса, које се пружају у томе правцу. Оне су понајдуже и благо