Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : III књига : Н—Р, стр. 424

ПНУЋА

дреш 309 м, на чијем је крајњем североистоку Козјан 302 м, саграђен од медитеранских, сарматских и конгериских наслала. П. је покривена листопадном шумом, а југоисточни огранци, који се спуштају према Покупју, засађени су виноBOM лозом и разним житима. На Џ. има. и природних лепота, као што је Бражја Пећина. На врху П. подигнута је планинска колиба и пирамида, са које је врло леп изглед. Западном страном Ш. води друм (Самобор—Руде—Јастребарско—Карловац, а југоисточним подножјем пролази друм Света Недеља—Раков Поток—Јастребареко. П. Вујевић.

ПНУЋА, средњевековна жупа у Јужној Србији, у сливу истоимене реке, данашње Дежевке, леве притоке Рашке, у дну Новопазарског Поља. На ушћу Дежевке лежи заселак. Шнуће, у коме има 8 куће са 34 становника (1921). Жупа П. спомиње се у повељи краља СОтевана Првовенчаног манастиру Жичи (1220). У повељи Арханђеловом манастиру код Призрена (1348 до 1353) цар Стеван Душан наводи, како је из П. преселио у привренско село Љутоглаву пет породица зидара и дао им манастирску земљу у баштину.

У средњем делу старе жупе П. на Дежевки, под Ђурђевим Отуповима, налази се село Дежева, које има 7 кућа са 48 становника. (1921). Краљ Милутин помиње село Дежево међу поклонима манастиру Бањској (1313—1318), и том приликом каже, како се оно налази у Расу. Средњевековно Дежево било је краљевски замак, престоница краља Драгутина; ту је краљ Милутин на државном сабору 19282 примио краљевску власт од свог старијег брата. У нашим народним песмама пева се »код Дежеве старијех дворова«, а и данас има о њима трагова у развалинама. Стара жупа ШП. са селима читавог Раса, чини сада дежевски срез у Рашкој Области. СОредиште дежевског среза налази се у Новом Пазару.

Литература: Ј. Цвијић, Основе, Ш (1911); От. Новаковић, Законски споменици (1912); К. Јиречек, Историја. Срба, Т (1929), 1 (1923). .B. FP.

ПОБЈЕНИК, планина у Рашкој, између река: Лима-Грабовичког Потока (притоке Лима)-Халугог Потока - Сућеске - БаботинПотока, (Врбовске Реке)-Оељашнице северозападно од Златара Џланине. Џ. је сатрађен од тријаских кречњака, верфенских слојева, а делом од еруптивних стена, претежно серпентина. Главно било П. пружа се од северозапада према југоистоку. Од ЈЉескова Брда одвајају се. у супротним правцима два повијарца, један према западу и југозападу, а други према југоистоку. Са овог се повијарца, код коте 1.289 м, одваја ка истоку поужа коса, на чијем се крају пружа правцем северовапад-југоисток требен Кучин Врх. Исто се тако од Међугорја одваја ка за-

— 419: —

паду коса Костово Брдо, са котама, 1.250 и 1.130 м, од Столова на северу поширока коса на чијем је крају Ђурђево Брдо 1.196 м, док се од Растовца ка, северу одваја. дуга греда, која везује П. са БићПланином. Између повијараца и коса усекли су потоци и речице своје дубоке долине, чиме је ПШ. веома разуђен. Цела. планина, је пошумљена, са изузетком највиших врхова и неколико малих нижих партија. Грађених путева око П. нема. Његовим подножјем и преко планине воде неколико стаза и пешачких путева.

ПОБЛАЋНИЦА, река у Босни и у Јужној Србији, лева саставница Устибарске Реке. Извире на североисточној страни Ковач-Шланине, са падина коте 1.531 M, југоисточно од превоја Метаљке. Са. изворишта тече према југоистоку и истокујугоистоку, а од кућа Рајчевића, односно од ушћа Гођашње и Сочице, скрене под правим углом и управи ток према североистоку, вијугајући и стално текући кроз стеновиту и клисурасту долину. Од става са Сућеском, на висини од 398 м, почиње ток Устибарске Реке. Главније притоке IL са леве стране су: Сочица, Подрепице и Ђурђевац, а са десне: Гођашња. ДужиHa TOKA IL je 28 км, а површина слива 1793 Кмг.

ПОБОЖНИ, сељачки верски покрет међу Србима у Војводини и Орбији од друге половине 19 века. Покретач Џ. је хаџија. Витомир Малетин, сељак мистичар из Српског Падеја у Банату (— 1873). Сем имена Џ. називају се они Богомољци и Евангелисти. Идеал им је једна врста самопреторевања, у тежњи за религискоетичким препорођајем, на чисто православној и српској националној основи. Интересују се много за историске задужбине, као народне светиње. Многи иду у хаџилук и на велике удаљености. Пироћанци на пр. походе у масама Ов. Гору и Фрушку Гору. Строго посте и много се моле. Редовно похађају богослужења. и особито радо слушају проповед, читају и тумаче (Свето Шисмо, Житија светих и друго на својим састанцима MIO приватним кућама, школама и црквама, % с литијама и црквеним песмама иду на црквене славе у околна и даља места. Радо даривају цркве и манастире.

Литература: Влад. Димитријевић, Побожни (1903); И. Белеслијин, К питању O побожнима (Богословски Гласник, 5, 278): Монах, Покрет Богомољадца, (Гласник Српске Патријаршије, 1922, 958).

BP. JP

ПОБРАТИМСТВО, дружина baka (60градске Велике Школе (доцније Университета). Основана је 1/11 1867, са циљем да учествује у раду Уједињене Орпске Омладине. Рад у П. био је као и обично у ђачким дружинама: читање оригиналних и преведених разноликих састава,