Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ШУРМИН

Био је из граничареске војничке породице, па се и сам одлучио на тај позив. Основну школу је свршио у Петрињи, а гимназију у Карловцима и Шопрону. 1805 ступио је у аустриску војску, а када су Французи основали илирске провинције, прешао је Французима и постао је ађутант маршала Мармона. Учествовао је 1812 У походу на Русију и добио је крст легије части. 1814 прешао је поново Аустријанцима и служио је од тада у Банату, Италији и Лици. 1842 постао је пуковник. Када су Срби на мајском сабору 1848 обновили патријаршију и војводину, изабран је Ш. за српског војводу са великим одушевљењем. Он се тада налазио у Италији под командом Радецкота. Лојалан официр, он се није хтео примити избора. без одобрења, цара, који се није журио да изиђе Србима, на сусрет. Тек кад су односи са Мађарима прешли у отворен сукоб, упутио је двор Ш. на војводску дужност, да би преко њега одржали Србе на својој страни. 'У Карловцима, тде су створене биле две странке, патријархова и (Отратимировићева, Ш. се углавном ограничавао само на војничке послове, уводећи ред и бољу организацију у војеци. Био је у ра-

ду врло опрезан и са много оклевања. -

Умро је од срчане капи у сред посла у Панчеву, када је излазио на сусрет добровољцима, из Србије. Сахрањен је у Крушедолу, као последњи српски војвода.

В. Ћоровић.

ШУРМИН ЂУРО ДР., књижевни историк и политичар (14/9 1867, Сишчани, чазмански срез). Гимназију је учио у Беловару и Загребу, а Университет у Загребу. Служио је као гимназиски професор у Загребу, где је 1898 именован суплентом. 1902 постао је професор за хрватски језик и књижевност на Университету. 1908 та је пенсионисао бан Раух, као члана хрватско-српске коалиције, 1910 је треактивиран, а 1914 на почетку рата суспендован је због веза са Србијом, али је 1915 реактивиран. Од 1906 био је, са малим прекидима, народни посланик у Хрватском Сабору. Испрва је био члан Напредне странке, и као такав члан хрватско-српеке коалиције, од које се оделио 1917. После пропасти Аустрије био је у Загребу повереник Народног Већа за трговину и промет. а после уједињења министар Социјалне Политике и министар 'Трговине и Индустрије. Књижевни рад Ш. је литерарно-историски и филолошки. Главни су му литерарноисториски радови: Повијест књижевности хрватске и српске (1898). Хрватски препород (Т'и Ш, 1903—1904), Из заједничке књижевне прошлости Босне и Славоније (1901). Сем тога, написао је Ш. много краћих и дужих чланака у Вијенцу, Савременику, Раду и др. (Златарићева попуна Гундулићева Османа, Бановање бана Халера, Почетах Гајевих новина и др.). Филолошке су му расправе, међу осталим: Особине

— 1088 —

данашњег сарајевског roBopa (Pa, 121). Издао је Хрватске споменике (Монумента, 6), a ca Отј. Босанцем спремио је за школе Читанку из књижевних старина. (1896 и даље). _ У књижевном и политичком животу Ш. је ишао готово увек са млађим елемен-· тима. Кад је млађа књижевна генерација. почела издавати (Савременик (1906), Ш. му је био први уредник. На загребачком Университеу он је био први професор, који је подједнако предавао и хрватску. и српску књижевност. У последње време износи Ш. највише материјал из политичке прошлости Аустрије за време рата (загребачке Новости и др.), и пише чланке о литератури у загребачком Вијенцу.

Ш. се интенсивно бавио науком у млађим годинама; он је први написао целокупну историју хрватске и српске књижевности и учинио је први већи покуmaj, да: се да оригинално дело о Илиризму. Дело о Илиризму Ш. није довршио, а и у ономе, што је дао, више превлађује сабирање литерарно-историскот материјала. него његова синтетичка обрада.

А. Барац.

ШУСТЕРЧИЧ И. Б. у Додатку.

7 ШУФЛАЈ МИЛАН (5и ау), историк (9/11 1879, Лепоглава). Гимназију је учио: у Загребу, а Университет у Загребу, Бечу и Будимпешти. После довршених студија, постао је асистент Народног Музеја у Будимпешти. 1908 постао је ванредни професор помоћних историских наука на Университету у Загребу. Пенсионисан је 8/11 1918, По својој. молби од Народног Већа. 6/8 1921 суђен је, због велеиздаје, на 3 тодине и 6 месеца. Омањену казну на 2 тодине издржао је у Митровици.

1Ш. се рано истакао као јак таленат 38 историју. Као ђак ТТ. Смичикласа привукао је на себе његову пажњу. Он је за његов Содех ОтрјошаНсиз сабрао и пре-

· писао највећи део латинских листина. Ту

је показао првокласну вештину. Као дипломатичар дао је радове, који су утврдили његово име у науци. У истраживању албанске историје Ш. заузима једно од првих места. Ш. је радио на научном, белетристичном и журналистичном пољу. Објавио је од 1907 много научних расправа. у стручним часописима и историским публикацијама: (Отарине, Вјесник Хрватског Земаљског Архива, 5лаладок, Turul, Ungarische Revue, Mitteilungen des Institutes таг Osterreichische Geschichtsforschung, Archiv ir заузеће РЋИојове), Сарађивао је и у многим политичким часописима Хрватске, Угарске и Аустрије.

Главне Ш. расправе су: Хрватска и задња прегнућа источне империје под жезлом трију Комнена (1901), Die dalmatinische Privaturkunde {Sitzungsberichte d. Wiener

· Akademie, 147, 1904), А kćt Arbei ikeroklevći (1905), Kirchenzustande im vortiurkischen Albanien (1916), Acta Albaniac