Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

. радио у трговини свога оца, угледног тр-

товца, а после је учио трговачку школу у Љубљани и у Трсту, где је на њега повољно утицао Људевит Вуличевић, који та је приватно подучавао. Несвршивши школе 1883 Ш. се вратио у очеву радњу, а кад је већ стекао признање као песник, одао се искључиво националном раду и књижевности. У Ш. младости, на почетку његове књижевне каријере, стекао се у Мостару читав круг младих, национално и књижевно „амбициозних и подузетних људи. Ш. је активности погодовала и та сколност, што је у то доба и српска јавност нарочито обратила пажњу Босни и Херцеговини и њеној борби против окупаторске политике. У томе кругу Ш. је био један од вођа. Он је био један од. уредника књижевног часописа Зоре (1896 _ до 1901), оснивач и активан члан дилетантеке позоришне дружине, оснивач, а једно време и хоровођа певачког друштва Гусле, један од оснивача Мале Библиотеке, председник мостареког пододбора Шросвјете, члан редакције Народа. Када му је попустило здравље, морао је напустити све друштвене дужности. На почетку Оветског Рата, Ш. је узет за таоца, па је због болести пуштен, али је двапут оптуживан 3607 родољубних песама. 1920 прослављена. је ШП. двадесетпетотодишњица; тада је обасут признањима и одликовањима.

Први Ш. стихови објављени су 1887 у сомбореком дечјем листу Голубу, а затим је он ускоро постао сарадник Босанске Виле и осталих књижевних часописа. да. живота је издао шест свезака Пјесама: 1591, 1895, 1900, 1908, па у СОрпекој Књижевној Задрузи, у књизи 135, 1911 избор из Пјесама, и 1913 На старим огњиштима. 1919 одштампао је Књижевни Југ, о Ш. педесетотодишњици, Пјесме латиницом. После смрти (1925) издат је у Београду поново избор Ш. песама. Ш. је написао и четири · драмолета у стиху: Под маглом (1907, 1908 и 1920), Хасанатиница (награђена од Матице Српске, 1911, 1919), Анђелија (у подлистку Народа, 1912), и Сунце (остало у рукопису). Прве две су приказиване. У издању Српски писци изаћиће целокупна Ш. дела. Ш. је и преводио у стиху, нарочито Хајнеа (Лирски интермецо, 1907 и 1908), 1910 штампао је читаву збирку: Из немачке лирике, а 1919 Пјесме Фоба од чешког песника Овјатоплука. Чеха.

Ш. је био и остао после Војислава. најпопуларнији песник модерне српске поезије. Он је био у пуном смислу самоук, који се врло полако и тешко развијао. Био је, у опште, меке и пријемчиве нарави, повијао се, особито у почетку, по разним утицајима других песника и критичара. Једно време писао је у духу и облику Змајеву, затим Војиславову, Док није савладао – фразеологију српске модерне, реалистично - пластичне и символистичке поезије. Али Ш. је и у том облику очувао

— 9

ШАШПЧАНИН

своју романтичку сентименталност, у добром смислу, као што се у основи и те њетове уметничке, зреле поезије осећа инспирација народних песама. Ш. је од свих знатнијих представника – наше · модерне поезије најбезличнији, али та његова слабост, с једне тачке гледишта, постаје њетова врлина, и разлог, што је могао да буде примљен и у ширим слојевима нашег друштва као истински национални песник, позвани изразивач општих осећаја и мисли. Литература: Богдан Поповић у Српском књижевном – Гласнику (1901, 3—4): Јован Скерлић, Песме и књиге (4—6); Вл. Ћоровић, Увод у издање лати„ницом (1918): У. Донадини и И. Секулић, А. Шантић (Књижевни Јут, 1918); В. Стајић, Песме А. Шантића (Летопис Матице Српске, 1912); П. Поповић и П. Слијепчевић, О педесетотодишњици А. Шантића (Просветна Библиотека, 1920); Драг. Прохаска, · Преглед савремене – хрватскосрпске књижевности (1921); Милан Грол, Под маглом (Орпски Књижевни Гласник, 1907, 19); Бранко Маџаревић, () Хасанатиници (Позоришни Живот, 1). : B. Петровић.

ШАПЧАНИН ПОПОВИЋ МИЛОРАД, књижевник (7/7 1847, Шабац — 14/2 1895, Берград). Основну школу свршио је у Шапцу и Иригу, а гимназију у Новом Саду и Оремским Карловцима. Затим је свршио Ботословију у Београду. Џо свршеном школовању послала та је влада да проучи устројство основних и учитељеких школа у Аустрији и Немачкој. 1861 постављен је ва, бележника. шабачке Консисторије, а 1862 за писара шабачке епархије. 1865 именован је за учитеља цртања у нижој шабачкој гимназији, а 1866 премештен је у Београд, за писара Министарства Шросвете. 1870 постављен је за, секретара, 1880 за управника Народног Позоришта. 1898 постао је администратор краљеве цивилне листе и круниних добара.

ЈШ. је почео да пише песме, писао. је после и драме и приповетке, а радио је и на стручној, педатошкој књижевности, пишући чланке, реценсије и састављајући уџбенике. Од стихованих радова изашло је од њега пет свезака, три збирке лирских песама, Џесме (1863 и 1866) и Жубори и Вихори, и епски спевови: Невеста Љутице Богдана (1886), Монах (1887), и препев по Еподару Краљево звоно. За позориште је 1. написао: Милош у Латинима (1886), драматизацију ~ Пушкинове _ приповетке Госпођица као сељанка (1888), историске драме: Ботумили (1589), Душан Силни (1890), Задужбина. (1891), по народној пееми Зидање Раванице. Ови су ти комади приказани у Народном Поворишту. Нису приказани нити су игде штампани: Трнова круна и Хипатија.

Прву своју приповетку, Рањеник, објавио је Ш. у Даници 1862. Издао је за живота шест свезака, а после смрти (1902)

7 — 62