Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ШАФР-ПЛАНИНА

"штампане су му ' Последње приповетке. Написао је свега 26 краћих и две веће новеле, СОањало и Хасан-ата, затим један дужи путопис: О Дрине на Нишаву 1877 до 1878. Напослетку. 1883 објавио je JI. своја Јавна предавања, а 1888 чланке: Позориште и драма. :

Ш. као песник спада у наше романтичаре другога реда. Његова лирика није оригинална, дубока и особена, али јој се мора признати мек и складан израз и изузетна вештина. Исто се може рећи и за његове спевове. Већина његових приповедака не дижу се изнад доброг, сентименталног новинарског приказивања, изузевши Оањала, који је једна од најбољих наших старијих новела. Она је умеренореалистичка, са својом проживљено датом позадином; она је уједно и изврстан временски документ омладинског покрета. Ш. драме су некада биле веома омиљене, но, више реторске, без драмеког акцента, изостале су из нашег модерног репертоара. Литература: Милан Савић, Из српске књижевности (1898); Љубомир Недић, Новији српски писци; Јован Скерлић, Милорад ПШ. Шапчанин (уводни оглед пред Сањалом у издању Орпеке Књижевне Задруге 1912); Писци и књите (6); Ј. Миодратовић, М. П. Шапчанин као педагог (Годишњица, Чупићева, 94). В. Петровић.

ШАР-ПЛАНИНА, планина у Јужној Орбији, западно-северозападно од Полота, а југоисточно од Метохије. На југоистоку је ограничена Тетовском Котлином, на истоку и северу Лепенцем. Оа западне стране нема јасне границе, али се морфолошки може оделити од других планина. жупама СОрецка и Опоље на северозашаду, извориштем Чајлске Реке и долином реке Црни Камен на западу, а горњим током Радике и извориштем Вардара на јуту. Те границе су на југоистоку, истоку и северозападу условљене тектоником ове области, јер западним ободом Тетовеке Котлине пролази расед правца југозапад-североисток, западно од Качаничке Клисуре пролази други расед од југа-југоистока. на север-северовапад, упоредо са долином Лепенца, а трећи се пружа кроз жупе: Оиринић, Гору и Опоље, правцем североисток-југозапад. У теолошком саставу Ш. IL највише су заступљене палеозојске стене: хлоритни шкриљци, амфиболити, метаморфисани шкриљци и серицитни фидити са уметцима мрамора неодређене старости. На неким је местима отолићен гранитоидни гнаје са лискуновитим шкриљцем. Виши делови Ш. П. састављени су од тријаских кречњака и доломита, који су гдегде дебели до 1.000 м, док се на источном подножју, југозападно од Качаника, пружа појас серпентина, од Глобочнице, преко Рогачева, до Отарог Села и даље на југоисток.

TH. П. има врло широко било. Оно. се пружа од Качаничке Клисуре на северо-

истоку до изворишта Бардара и горњег тока Радике на југу, дужином 80—85 КМ. Било је благо сведено и уравњено; представља високу ерозиону површ од 2.000 до 2.200 м, са које се дижу највиши врхови, састављени од модрог и беличастог кречњака и од кварцевитих шкриљаца. Из тог разлога, гледана из Доњег Полога, Ш. П. изгледа као да је планина средње висине, на којој преовлађују благи облици, а. врло се ретко укаже по који зупчаст врх. У вези са пружањем слојева, Ш. П има два орографска правца. На северном делу било је углавном управљено од североистока. према југозападу, а на јужном, од прилике од Кара Николе, односно од преседлине између Кобилице и споменутог врха, високе (око 2.050 м), било се претежно пружа у меридијанском правцу, од севера на југ. На североистоку, изнад Качаничке Клисуре и Сиринића, издиже се Љуботин са два истакнута врха, Малим и БВеликим Љуботином, који је висок (2.496 м). Оба су састављена од мермерастог кречњака, везана уским гребеном, и имају зашиљен облик. Теме Великог Љуботина има 9 м у дужини, а 5 м ширине. Најетрмије су му западне и северне стране. Љуботин је одвојен од праве Ш. II.

дубоком преседлином (око 2.125 M) из-.

међу Калуђерске Реке (притоке Лепенца) и Љуботинске Реке (притоке Вардара). Од ње почиње Баш Шар, т. ј. главна или права Ш. Џ. На томе билу дижу се врхови: Ливадица (Шотарица, 2.491 м), са истоименим језерцем на североисточној падини, Језерска Чука (2.604 м), Бистра (2.640 M), Црни Врх (2.587 м). Кобилица (2.526 м) и Царево Гумно (2.502 м). Део

· шарске површи од Четовске до Теарачке Бистрице зове се Плоча.

Она је благо нагнута ка југоистоку, али се у Доњи Полог спушта стрмо, местимице и у одсецима. Појас између ње и Тетовске Котлине, који се протеже до подгорине Љуботина, зове се Подгор. Овај је већим делом под вегетацијом, а гдегде је покривен плавинама шарских река.

Јужно од Кобилице и Царева Гумна настаје највиши део Ш. П. Ту се са била издижу високи врхови, који се одликују врло стрмим падинама и оштрим облицима. Али су тамошње планинске масе толико. различитог рељефа, да се ретко називају Ш. П., већ локалним именима: Карин или Караниколица, Турчин, Рудока, Ђабашница или Бродска Планина, Враца, док се југоисточни крај, од Враце до Вардарових извора, зове Дедељ Бек и Зенделбегова Планина, који представља највиши шумовити део била. На јужној су половини Ш. П. највиши врхови: Кара Никола (2.408 м), кота 9.494 м, Турчин Планина (2.702 м), Чубричево (Бабашница 2.533 м), Борислајец Ове м), кота 2.623 м, Црни Камен (2.452 м), Расангул (2.385. м).

Поред Тетовске Котлине, односно Горњег и Доњег Полога, којом је Ш. П. огра-

— 978 —

рани ава увис роди ман

ada

savija