Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ШАРАБОН

источно од Чубрилева, и Црно Језеро (2.192 м), јужно од Борислајеца. У долине су се спуштали многи кратки леднички језици, а утврђен је и један ледник 6—7 KM дужине. Он је био развијен у торњем делу долине Лепенца, у жупи Сиринића. Оталожио је две групе морена: старије на висини од 1.800 м, са јако распаднутим материјалом, а млађе на висини OKO 1.870 M.

За саобраћај преко Ш. П. најважнији је кобилички прелаз, између Кобилице и Карина, јер њиме води од Тетова не само пут за жупе Средачку и Гору, него и једини бољи пут за Призрен. Готово истог значаја је и повија Врада, на којој се састају путеви из Дебра и ЈЉБуме и воде за Полот, док је нешто мање важности турчински прелаз, којим се иде из ЈЉуме углавном за Горњи Полог. Грађених путева има само са источне стране. Североисточним подножјем пролазе друм и железничка – пруга Окопље—Качаник—Митровица, југоисточним, колски пут и друм Вратница — Тетово— Гостивар — Кичево и уска железничка пруга Окопље—ТетовоГостивар—Охрид, а кроз жупе на северозападу и западу воде колски путеви.

Литература: Ј. Цвијић, Основе за теографију и геологију Македоније и Стаpe Србије (HI 1911, 1074—1110); E, Kossmat, Geologie der zentralen Balkanhalbinsel (Die Kriegsschauplatze 1914 bis 1918 „geologisch dargestelit, 12, 1924), Н. Кошанин, Шумски четинари на ШарПланини и Корабу (Гласник Српског Геотрафеког Друштва, Т, 1912); Р. Николић, Џењање на Шар-Планину (Гласник Српског Географског Друштва, 1, 1912); Р. Николић, Глацијација |Шар-Џланине и Кораба (Гласник Орпеског Географског Друштва, I, 19192): J, Cvijić, L'Epoque glaciaire dans la Peninsule Balkanique (Annales de СОбовгарће, 26, 1917),

П. Вујевић.

ШАРАБОН ВИНКО ДР., професор тгимназије (5/12 1880, Тржич, (Словеначка). Учио је гимназију у Љубљани (1592 до 1900), а Университет у Бечу (1900—1905), тде је положио професорски испит (1906) из земљописа и историје. Исте је године и докторирао. Служио је затим у гимназијама у Новом Месту, Целовцу, Марибору и Љубљани. Ш. се истакао у првом реду као географ. Написао је више расправа из подручја демографије у научним ревијама, затим први словеначки – теографеки уџбеник за осми разред тимназије, и књиту о географији Ческословачке републике; издао је збирку историских анекдота. Caрађује чланцима из економске струке, спољне политике и спорта у дневним листовима. Веома је истакнут предавач и просветни радник. Његово је највеће дело: Господарска. географија (1929).

Литература: Др. ВБ. Бохинед, Развој географије у Оловеначкој (Географски Весник, 19925, 1). АИ

ШАРАЦ (ређе Шарин) звао се коњ Кра-

· љевића Марка, јер је био. шарене длаке

»како и говече«. Марко га је добио још као. момче од своје посестриме, виле подторкиње, или као дечак од дванаест година од свота оца краља Вукашина, или га је купио од неких кириџија: коњче губаво, али иначе Марку баш по вољи. Марко га је од губе очистио и више се с њиме није растајао. Ш. је био коњ особите врсте: чудан, шарен, дебео, брз, хитар, виловит, помаман и бесан. Једном је достигао у Мироч - Планини вилу Равијојлу. Песма. упоређује брзину Ш. са планинским ветром и са брзином горске виле. Ш. су тако стравичним учиниле Маркове посестриме, виле, »ништа мање њих деведесет«. Ш. је и истрајан. Носећи једном Марка. на мејдан из Прилепа до ЂБудима-града, седамдесет и седам конака, Шарац је то прешао без одмора, а и са мало крме. Скелеџије Марко на Дунаву не чека, већ та: преплива на Ш. Ш. је паметна звер. Марко с њиме разговара као са човеком; II. ra разуме и лепо одговара; нарочито разуме и одговара турски. Нема знатнијег чина, којим се прославио Марко, а да није уз њега био Ш. и добре му услуге чинио. Зато народна песма и зове II. »коњем витезом«, »коњем од мејдана«, а Марко вели: »Давор Шаро, давор добро моје«, и зове га својим десним крилом. Од триста година, што је Марко по свету ходао, сто је и шездесет са Ш. провео. А кад је и Марку земан дошао, да промени светом, први је то прислутио у Урвини Планини његов верни Ш. Кад је Марко (како му је вила казала) у бунару огледао лице и видео, да мора умрети, он је, нерадо, али да не допане Турцима, одсекао Ш. главу, па га је укопао, а. затим и себе спремио на смрт. Народ прича, да није Марко умро, већ да спава у некој пећини, у којој се склонио, ранивши се пиштољем у прст, кад га је први пут огледао. Крај њега пасе Ш. а кад попасе сву траву, искочиће у земљу забодена сабља, о коју је привезан Ш.; Марко ће се пробудити и вратити се у народ на свом виловитом II. Ј. Модестин.

ШАРЕ (ОРНАМЕНТИ). Према географском положају наше земље имао је наш народ утицаја од Византије и Оријента са једне, а са друге стране од запада, од германског, романског и мађарског народа. Није дакле чудновато што ћемо и у везу наћи, поред старинских чисто наших TL, стране орнаменте, византиске, вивантиско-оријенталске, византиско - романске, чисто оријенталске, орнаменте измишљене, и од новијег доба орнаменте са запада.

Немамо података о Ш. наших везиља у средњем веку, као што немамо података ни о нашој народној ношњи из оног доба. Наше старинске Ш. нису шарене; оне су већим делом у тамнијим бојама, оне су на кошуљама пуним пљоснатим везом званим Терршгсће скКеге, као што су ко-

— 930 —

kasida kara kas aaa њива

3 4 4 |O