Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ШАРЕНИК

два брега. ЏШаробродска је станица. Има 1.391 становника у 348 домова, поглаварство општине, римокатоличку жупу и фрањевачки самостан, православну парохију, основну школу, пошту, циглану и кречану, лепих винограда и воћњака.

– Место је било већ у предримско доба насељено, како сведочи знатан наход из ранијег желевног халштатског доба. По свој прилици из 1Ш. потиче и један мач латенског карактера. Име Ш. забележено је први пут 1726, док се место раније звало АЖуа, Ап, Воћин. Као посед спомиње се Афћуа 1275, као варош 1481, а као град (сазкеПшт) на почетку 15 века. У том је веку припадао Моровићима. По свој прилици Јован Моровићки, мачвански бан, саградио је трад, и под њим је основао самостан за босанске фрањевце, обновивши ваљда ранији бенедиктовски самостан. Кад су Моровићи изумрли, добили су град 1481 Гереби Вингардски, који су га задржали до упада Турака. 1553, када је туда Дунавом пролазио A.

Вранчић, град је већ био у развалинама.

Варош Ђоћин и самостан похарали су Турци 1686. На згариште дошли су доцније (1697) фрањевци из Босне, из тузланскога самостана, и обновили су ту живот.

Литература: Ј. Бруншмид, ШПредисториски предмети железнога доба из Шаренграда, (Вјесник Хрватскога Археолошкога Друштва, н. с. IV, 59—70): O. Барбарић, Цртице из прошлости Шаренграда; 5. Сабо, Средовјечни градови у Хрватској и Олавонији (1920).

Ј. Модестин.

ШАРЕНИН, село источно од Призрена, између града ШПетрича и Неродимља, са црквом посвећеном Успењу Богородице. У овој цркви (о времену њеног постанка ништа, се не зна) било је укопано тело цара. Уроша. Црква је коначно запустела. 1394. Када је 'један пастир са Овчег Поља, случајно открио Урошев гроб, цркву су, око 1584, почели обнављати, особито трудом некога Јована Живковића из Јање-

ва. 11/5 1705 пренето је тело цара Уроша.

у манастир Јазак, у Фрушкој Гори. Црква је још стајала седамдесетих година прошлога века. Данас је замењена. новом грађевином. В. И-ћ.

ШАРИЋ ИВАН ДР., врхбосански надбискуп (27/9 1871, Травник). Основну школу учио је код милосрдница у Доцу, а тимназију код исусоваца у Травнику. У Травнику је учио и богословију, шрве три тодине, а четврту у Оарајеву. За свештеника је заређен 929/7 1894. Испите је положио у Загребу, и ту је 1898 промовисан за доктора богословља. 1896 именован је каноником, 27/4 1908 цесарополским и помоћним врхбосанским бискупом, 2/5 1999 врхбосанским надбискупом. 1896 до 1908 O је Врхбосну. Ш. је издао: Бен Хура, (1898), Спомен - књигу из Босне (1900), Рајски вијенац (1000), Фабиолине сестре (1904), Папа, Пијо Х. (1908), Шјесме

(1911), Сунце и облаци (1914), 5ајуе Кевша (1920), Јудиту (1920), СТога 1 ехсе!sis Део (1924), Здраво Тијело. Исусово (1913; друго издање 1914), Католик на дјелу (1916), Црквени молитвеник (1921). Од 1922 |Ш. издаје Врхбосанске савремене књижице. До сада их је штампано 15 свезака. J. J-

ШАРИЋ МАТЕ, тенерални директор Јадранске Шловидбе Д. Д. на Сушаку (18959, Опузен, Далмација — 13/1 1926, Загреб). Реалку је апсолвирао у Оплиту, па се посветио поморству. Био је Лојдов атент у Метковићу. Више је година био народни посланик на Далматинском Сабору и припадао је Клубу шесторице. 1908 постао је тенерални директор паробродарског друштва ДашШанНа, коју је функцију обављао све до 1921, кад је радио на том, да се Dalmatia sw. Ungaro- Croata фузионишу. Као генерални NHDpeRTOp Dalmatiae moocBeтио је све своје силе да ово паробродарско друштво подитне што је више мотуће. Кад је спроведена фузија са Унтаро-Кроатом и ново друштво прозвано Јадранска Пловидба, Ш. је преузео у њему највидније место. У поморском свету Ш. је важио и уживао углед једног од најискуснијих поморских радника. 1991 по-

стао је председник Федерације ЈугослоСЛ. венских Бродовласника.

ШАРИЋ МИЛАН, књижевник (1881, Поmera — 1913, Oces). Гимназију је довршио у родноме месту, а Универеситет у Загребу и Прагу. Живео је као новинар у Загребу (Обзор) и Осеку (Народна Обрана). Истакао се као критичар у Хрватској Мисли, износећи реалистичке. 110тледе на литературу. Шоред тога, шреводио је с руског и чешког. Знатнија му је расправа: Младост Дра Антуна (СОтарчевића (1908). А. Б-4.

ШАТОР, планина у Босни, северно од северног краја Ливањског Поља, односно 75. км северно - североисточно од места Грковци. Највиши висови су: Велики Шатор (1.879 тај Бабина, Греда (1.862 м), Мали Шатор (1.768 м), Велика ЈЛисна (1.701 м). На највишим деловима Ш. очувани су трагови ранијих глацијација. Падине TI. Cy већим делом пошумљене, док су врхови и највише партије наги. Подножјима. Ш. и преко планине воде махом сеоски путеви и ставе, а грађених путева нема ни у доњој околини.

Литература: ЂБ. Милојевић, Белешке о глечерским траговима на Радуши, Цинцеру, Шатору, ТГроглаву и Велебиту (Гласник Географског Друштва, 7 и 5, 1999). II.-B.

ШАТОРСКО ЈЕЗЕРО, језерце у Босни, на северозападној страни планине Шатора. Лежи у цирку, састављеном од доломита, на апсолутној висини (од 1.488 м). Пружа се од североистока на југозапад, дужином (око 200 м), а у истом се правцу и шири. На североисточном крају ши-

— 982 —

пољани

уупреунаоана нордијске