Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

роко је до 50 м, на југозападном до 100 M. Ту је и највећа дубина, око 7 м. Корито Ш. Ј. је тлацијалног порекла. Литература: Б. Милојевић, Белешке о глечерским траговима на Радуши, Цинцеру, Шатору, Троглаву и Белебит, (Гласник Географског Друштва, 0 ;

ШАУЛИЋ НОВИЦА, народни посланик (3/6 1889, Жабљак). Гимназију је учио у Сремским Карловцима, права у Београду, а философију у Београду и у Швајцарској. После свршених наука био је прво судија у Никшићу, а после секретар Великог Суда у Подгорици. За народног посланика изабран је 1927. Сарађивао је на разним политичким листовима као и на књижевним и правним чаеописима. Бави се скупљањем народних умотворина. Из-

дао је: Српске Народне Шјесме и Српске.

Народне Приче (1926). Д. JI

ШАФАРИН ЈАНКО ДР., историк. (14/11 1814, Киш-Кереш, пештанска жупанија 18/7 1876, Београд). Основну школу је учио у месту рођења, а немачку школу и гимназију у Новом Саду. Философију и права је учио у Пожуну (Братислави), а медицину у Шешти и Бечу. Пошто је 1838 постао лекар, провео је неко време у Прагу, Пешти и Киш-Керешу. 1840 је дошао у Нови. Оад, где је био градски лекар, и много се бавио књижевношћу, нарочито је упознавао Орбе са осталим словенским књижевностима. 1843 је прешао у. Београд, и постављен је за професора физике на лицеју, али се највише бавио историјом, археологијом и нумизматиком. Био је главни оснивач Музеја и један од главних радника у Друштву Србеке Словесности. Када је 1849 умро

Исидор Стојановић, преузео је Ш. његову |

катедру историје на лицеју и држао је до 1861, када је на њу постављен ШЏанта, Срећковић. Ш. је од тада радио само око Музеја, особито око његове нумизматичке збирке. 1869 је постао члан Државног Савета.

Ш. је у историским пословима самоук. Највише се бавио издавањем историских споменика и српском нумизматиком, коју. није сам дефинитивно обрадио, него је свој богати материјал уступио Сими Љубићу за његов Опис. Према спреми, коју је имао, и приликама, у којима је радио, учинио је Ш. доста. Најважнији део њетова рада је сабирање рукописа и старих новаца. Важнији Ш. радови су: Описаније свију досад познатих србеких HOваца (Гласник, 3, 5, 6, 7, 8, 9), О приложеним грбовима србеких земаља и владатеља и Грађа за србеку сфрагистику (Гласник, 9), Орбски споменици млетачког Архива (Гласник, 11—15 и засебно у две књиге), Хрисовуља цара Отефана. Душана, којом оснива манастир Св. Архантела Михаила и Гаврила у Призрену (Гласник, 15), Житије Стефана Уроша Ш, списано Григоријем Мнихом (Гласник, 11),

ШАФАРИК

Живот деспота Отефана Лазаревића (Глаеник, 27), Мијаила Константиновића, СОрбина из Островице, историја или летописи турски, писани око 1490 (Гласник, 18). Литература: О. Новаковић, Др. Јанко Шафарик (Рад, 41, 1877, са потпуним библиографским прегледом свих Ш. радова). Н. Радојчић.

ШАФАРИК ПАВЛЕ ЈОСИФ (15/5 1795, Кобељарово, Угарска — 994 1861, Шралг). Образовање је добио у протестантеком лицеју у Кежмарку, продужио је школовање у Јени, где је знао Колара и Палацког. После свршених студија (литерарно-језичко-историских), примио је место професора и директора гимназије у Новом (Саду. Ту је остао до 1838, када се преселио у Праг, где је постао библиотекар Чешког Музеја, и ту је остао до краја живота.

Рад Ш. је врло обилан и представља целу епоху. Сем научнога рада, Ш. је утицао (заједно са Коларом, Штуром ж др.) на буђење словеначког националивма. и словенске увзајамности код свих словенских народа. Он је покренуо знатно књижевне студије, историско-археолошке и језичке. Најважнији су му археолошкоетнографски радови, тако да је он творац науке о словенским старинама и словенској етнотрафији.

Већ 1826 издао је Ш. Историју словенских књижевности, још доста несавршену и по негде наивну, “а историским уводом. Доцније се она проширила (1833) у Шуrische Literaturgeschichte, koja је остала | у рукопису док је Ј. Јиречек није издао 1864, под. називом Geschichte der stidslawischen Literatur, OBo je дело биографеко и библиографско (дотерано је до 1882), али врло корисно. :

За нас је врло важно делце III. CpHcka читанка, Serbische Lesekorner {1833), где је први пут дат правилан поглед на порекло српског језика и покушај његове кратке историје. 1851 Ш. је издао Опоменици старе књижевности Југословена. (Џ изд. 1873), где су, сем житија Ћирила и Методија, наштампана и житије (Отевана. Немање од Првовенчанога и Ов. Саве, затим неколико повеља и Душанов ЗакоHHK. 1853 наштампао је Ш. Опоменике тлатолске књижевности, а 1857, заједно ca Хефлером, ПШрашке глатолске одломке. 1858 писао је о пореклу тлагољице. Ш. се држао погледа, да је старо-словенски језик бугарски (од! тота је доцније одетупио), и да је глатољицу саставио Ћирило.

Најславније своје дело »Оловенске старине« (преко хиљаде страна) издао је Ш. 1857. То је само први део (историски) у великом облику замишљеног дела. Други, етнографско - археолошки, и трећи, културно-литерарни и лингвистички део, изостали су, али је о њима Ш. имао много материјала, публикованог у засебним расправама. Ш. је у својим Отарожитностима расправљао о Оловенима од првих помена о њима до покрштавања. Il. ра-

= 983: —