Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ШЕВИЋ

сне, Херцеговине и Црне Горе (Глас, 57, 1899). ЈИ. HB.

ШЕВИЋ МИЛАН ДР., хонорарни професор Универеитета, управник Општега Шедатошког Семинара (25/11 1866, Нови Сад). Основну школу свршио је у Новом Саду, гимназију у Новом Саду и Халашу, а Университет је учио у Будимпешти, Минхену, Женеви и Лајпциту, где је 18858 положио докторат из философије, славистике и германистике (код професора Вунта, Лескина, Хилдебранда). 1889—1909 био је у средњошколској служби у Пожаревny, Крагујевцу и Београду, и кратко време у учитељској школи у Београду. 1909 до 1920 био је у пенсији. До 1914 био је већином у Аустрији, Немачкој и Француској, изучавајући средњу школу (и педатошке семинаре). И пре тота је, у истом смеру, походио Мађарску, Аустрију, Немачку, Италију, затим Румунију, Бугарску и Турску. На феријалном течају у Марбурту слушао (је 1897 Наторпа, затим је био код Шилера у Гисену. На берлинском Университету провео је један семестар 1904 ради изучавања педагогије (Паулсен, Минх, Леман) и педатошких семинара. За време Светског Рата радио је у пресбироу у Нишу, Краљеву и Београду. Када је Србија окупирана, био је неко време посредник 'између краљевске општине и непријатељских власти. 1919—1920 био је директор женске гимназије у Дому ученица средњих школа. Од 1919 је хонорарни професор Университета, а од 1920 је реактивиран као професор Г београдске гимназије.

Педатошки књижевни рад му је: Dositheus Obradović, ein serbischer Aufkliтег де 18 Јаћгћипбеге (1889, докторска. дисертација), Гимназија у Гисену и средње школе у Хесенској (1898), О концентрацији наставе (1899), Јосиф Панчић као педагог (1903), Средње. школе у Србији (1906 и 1907), Преглед школа под управом Краљевско - Српског Министарства Просвете (израђено mo наредби Просвете за Отедову књигу о Србији, 1906), Педатогиско посматрање (19060) Образовање и просвећивање (1 1908 и 1914, П 1908 и 1991, 1 1994. 1М 19926), Дечја књижевност српска, оглед историскога прегледа (1911), Харалд Хефдинт, његова философија и његова педагогија (1911), Шитање о српским читанкама (1919), Упутства за средње школе у Краљевини Орбији (1913), Образовање учитеља и дечја књита (1920), Стара и Нова педагогија (1920), О Ђорђу Натошевићу (1922), Што може васпитање (1923), Просветна политика и политичка просвета (1928).

Поред тога написао је много чланака и реферата у часописима и публикацијама, српским, хрватским, словеначким, бугарским, мађарским и немачким. За школу и омладину је израдио: Српска читанка, за нижа четири разреда средњих школа, четири књиге (од 1907 у више издања),

министра

Српска граматика (1920), Чика-Јова Српској деци (1899, 1909, 1921. у две књиге), Чика-Јова Српској Омладини (1901), Чика-Јова Српчади свој и свуда (1908), Чика-Јова Младој Орбадији (1920 и 1994), Песме Петра Прерадовића (1902), Песме Јована Грчића Миленка (1923). — Књите за. народ: Молитва у уметничкој песми српској (1902), Породица у уметничкој песми српској (1908).

Чланци из литерарне историје и књижевне критике, растурени су по листовима и часописима, делимично одштампани: о Доситеју, о Манојлу Јанковићу (Проблеми Ем. Јанковића, 1907), о Даничићу, Бранку (0 Бранковој смрти, 1995, Из Даничићева и Бранкова круга, 1925, Милетић и Бранко, 1926), о Његошу, Змају (Образовање и просвећивање, II Милетић и Змај, 1996), Л. Костићу, Ми-

ленку, Сремцу и другима. О нашим љу-:

дима, великим и малим (1998).

Уреднички му је рад: Педагогиска књижница (од 1908 до данас 57 свезака), Педатошки класици (19992, досада шест књита, Кант, Конт, Џеме, Русоов Емил), Добре књиге доброј деци (1999, изишло“ осам књига), Ст. Сремца Из књита староставних (ТУ 1907, М. 1908, МГ 1909) и фрагменти Константин Бодин-Немања (1909). Преводио је с немачког, француског, енглеског и др. језика у Педатошкој књижници, Педатошким класицима и иначе.

ИМ. Шевић.

ШЕГВИЋ НЕРУБИН, књижевник и но-.

винар (23/2 1867, Сплит). Свршио је основну школу у Оплиту, гимназију и теолотију у Задру, а славистику у Загребу. Живео је као гимназиски професор у Котору и Сплиту, затим као новинар у Сарајеву, Загребу и др. Бавио се и политиком; у Аустрији је био праваш, а у Краљевини ОХО је присташа ексклузивних хрватских струја. Џисао је новеле, романе, оцене, литерарно-историске радње, полемике и др. Велик део тога рада расут је по књижевним и политичким листовима (Вијенац, Коло Матице Хрватске, Нада, Нови Вијек, Хрватска Слобода, Хрватска Ријеч и др.). Засебно су му штампана белетристична дела: Бој на Грахову, Посљедњи Котроманићи, Јача од смрти, Лопудска сиротица. Белетристичке је саставке потписивао и псеудонимом Рјегге БисКт. Као литерарни историк издао је Ш.: Кратку повијест хрватске ~ (српске) · књижевности (1911), и написао је више расправа, међу осталим о Мажуранићу, Прерадовићу, Њетошу и др. Књига литерарно-историских расправа. издана му је под натписом: Књижевне студије. Поред тога, Ш. је написао опсежну радњу о Кумичићу (Јелкин босиљак, 1905), издао је избор из Гундулићевог Османа и Дневник НВугена Кватерника (Прво прогонство Еугена Кватерника, 1905, Друго прогонство Еугена Кватерника, 1907). По опширном делу Натка Нодила, издао је књижицу: Вјера Видова

— 986 —

4 %

ЖЕ i

daaa (ea ва

caja