Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка : IV књига : С—Ш

ШЕНОХ

правне науке учио је 'у Загребу и Прагу, камо је отишао потпором бискупа Штросмајера, да се спреми за професора. на затребачкој правној Академији. Бавећи се више литературом него науком, Ш. је остао и без испита и без потпоре. 1865 прешао је у Беч у редакцију листова Гласоноша и 5Зјамззсће Blitter, KOje je OH уређивао и великим делом испуњавао. 1866 ступио је у Загребу у редакцију Позора, водећи углавном књижевни део. Ту је остао до забране листа (1867). 1868 изабран је за градског бележника у Загребу. Исте године именован је артистичким равнатељем у Загребачком Казалишту, а 1870 драматуртом. 1873 изабран је за градског генатора у Загребу, после чега је оставио казалиште. 1868 оженио се са Славицом Иштванићевом. Из тога је брака сликар Бранко и белетрист Милан Ш. До краја живота Ш. је био тотово без прекида члан казалишног одбора у Загребу, а у обновљеној Матици Хрватској био је одборник и потпредседник. :

Ш. је најзнатнија књижевничка личност седамдесетих тодина у Хрватској, у опште један од најплоднијих и најутицајнијих старијих наших литерата. Његов књижевни рад пада у време, када се хрватска књижевност извијала из повоја дилетантизма. Томе је подизању Ш. жртвовао највећи део свога рада. Радио је као новинар, лирик, казалишни човек, критичар, фељтонист, књижевни организатор и HOвелист, преводилац и уредник, књижевни теоретичар и т. д. На журналистици је радио у млађим годинама, шаљући као прашки ђак дописе и чланке загребачком Позору, а касније као сталан члан редакције. У време Ш. новинарског рада падају зачетци хрватскога фељтона, што га је он започео својим Прашким листовима у Загребуљама и Позору, и касније у Вијенцу. Као стихотворац, Ш. је један од најкрупнијих твораца нашег стиха, употребљујући снагу нашега акцента, развијајући својим повестицама до врхунца. један нов род у нашој књижевности.

У хрватском казалишном животу Ш. је повео својим критикама у Позору (18966/67) и. Атрамер Цајтунту (1567) борбу против немачке драме и немачкога. патоса на 38агребачкој позорници, а за француски реалистички репертоар; борио се за стварање националног репертоара, и хтео је да се дигне уметнички ниво казалишта. Те је своје мисли 1. покушавао остварити за свог четиритодишњег активног рада у казалишту, а борио се за њих и после, као казалишни критичар Ђијенца (од 1874 до смрти). : |

Јак утицај на млађе књижевно поколење вршио је Ш. највише као уредник Вијенца. Ту је он водио главну реч у критици, и давао правац својом књижевном продукцијом. Ž

Најзнатнији је, међутим, његов приповедалачки рад. Ш. је творац модерне хр-

ватске новеле, најбољи песник старога Загреба, · најбољи и најплоднији писац историског романа. Од 1865, када је штампао своје прве новелистичке покушаје (Туропољски топ, Блиједи мјесец), Ш. је до своје смрти написао, уз велик број хуморески и новела из сеоског и малоградског живота, четири велика историска романа: Златарово злато (1871), Чувај се сењске руке (1875), Сељачка буна (1876), Диогенес (18578), и више дужих приповести из савременога сеоског и градског живота: Млади господин (1875), Владимир (1878), Просјак Лука (1879), Канаринчева љубовца (1880), Бранка (1881). Најопширније своје дело, историски роман Клетва (Народне Новине 1880 и 1881) није довршио, него га је, по његовом нацрту, завршио Ј. КЕ. Томић.

II. Оабране приповести издала је Матица Хрватска (без Клетве) у 8 свезака. Џесме су му сабране у две књиге (Изабране пјесме у редакцији Фр. Марковића, и Разне пјесме у редакцији Хуге Бадалиha). Поред тога написао је Ш. драму: Љубица. (1864), саставио је две антологије нашег песништва: Бијенац изабраних ипјесама хрватских и српских (1873), и Антодогију пјесништва хрватскога и српскога (1575), са опширном поетиком. Анонимно је издао (1873) хумористичну песму: Де mira duorum kaputorum штејатогрћоз, За Позор, Вијенац, Матицу Хрватску и Затребачко Казалиште превео је Ш. велик број новела, романа и специјално драма, међу осталим Шекспира, Расина и др. Од тих превода неки су издати у засебним књигама. :

Ш. припада генерацији, која је осетила занос илиризма, а проживљавала тешко

"време германизације 1551—1860. То је пр-

ва генерација плебејског извора, која је, после пропасти феудализма, имала да води јавне послове. у Хрватској. Ради тога у Ш. делима провејава грађански либерализам, вера у моћ просвете, осећај словенства и југословенства, мржња према Немцима и слободоумне тенденције. У књижевности Ш. наглашује потребу социјалног момента и реалистичке ноте. Из прошлости приказује оно доба, када долази до изражаја развијена свест сељака и грађана, и кад јачају слободоумне тежње нашег народа. У том погледу Ш. је песник народног отпора и поуздања у себе, што је и иначе битна карактеристика хрватске политике шездесетих тодина. Као песник свог родног града и писац историских романа, Ш. је, на основи. детаљног познавања извора, као што су у опште његови историски романи изграђени Ha основу извора — оживео споменике старог Загреба и наш 18 век.

И ако је наглашавао пре свега уметнички моменат у књижевности, Ш. је ипак у једну руку писац са педатошким значајем, јер је хтео да својом уметношћу утиче на читаоце. Актуелношћу својих иде-

—. 988 —

авиона јелен

крио ранк фадо