Народна милиција
LEONID RADIŠCEV
Te godine zima je bila jaka, mrazovita — prava ruska zima. A ja sam onda radio u ergeli, blizu Moskve. Ergela se nalazila usred šume, od nje je vodio put pravo ka železničkoj stanici, unaokolo — jele i borovo drveće, prastaro, vekovna šuma.
Ja i moja stara živeli smo и Њисетки, odmah tu do ergele. U slobodno vreme bavio sam se lovom — naš kraj ima mnogo đivljači.
I eto, jednog zimskog dana, sasvim iznenada, dolazi nam gost iz Moskve. ;
Sećam. se, kao da je juče bilo, zazvrjao je auto pod prozorom kućerka, a ja i starka tek što smo seli za ručak. Prebacim kožuh, izađem napolje da vidim ko je došao. |
A iz automobila izlazi čovek u kratkom kožnom kaputu i pravo k meni, Пе
— Zdravo, čika Vasjuk, drago mi je što si živ i zdrav, odavno se nismo videli! O Пе
Тов čoveka nisam odmah prepoznao, A bio je to moj sinovac, iz Moskve. Stvarno, odđavno se nismo videli, još од same revolucije.
— Pa, hvala, — velim, — što nisi zaboravio čiku! Izvoli, izvoli u našu kolibu! O
— A ja ti doveo i gosta, — каде 5тоуас, — primaj! |
Izlazi iz automobila i gost — čovek srednjeg rasta, snažan, u zimskoj kapi S naušnjiecama, u Еттпепој polubundici i čizmama od uvaljenog sukna, pod miškom a pušku dvocevku. Mnogo mi
5 čini oznato njemovo lice... _ _ де РЕН vas, — kaemb — video, a ne mogu da se ге па.
— Nije velika nevolja, — odgovara moj gost, — sve ljude ne možeš upamštiti. Da se upoznamo! Lenjin...
Lenjin! а .
Kako to da ga odmah ne prepoznam? Doduše, Ja živog Ilića dotle nisam video, nego samo па slikama. I ja — razrogaćčio OČI. Baš kao đa je slika oživela i sišla sa zida. ;
— Šta si stao? — kaže moj sinovac. — Wwvedi gosta u kuću.
A Vladimir IHć prekida: |
— Molim, samo bez uznemiravanja, ništa meni ne treba.
Đuboko je udahnuo hladan vazduh i pogledao oko sebe.
— Odavno nisam viđeo ovakvu lepotu... Ovđe je i nebo nekako drukčije... A ima li dosta divljači?
— O, druže Lenjine, ovđe je čuven lov, — kažem, — evo, od sinoć još leži nerasporem tetreb gluhan od jedno dvanaest funti
i četiri tetreba riđevea — juče sam ih ulovio. A zečeva je — sijaset, samo ispadaju iz šume... — Dobro je, — kaže Vladimir Ilić, — znači lovićemo...
A moja starka, kako je ugledala Tlića, tako ispustila bakrač iz ruku, nije verovala svojim očima. Ne od straha, razume se, neso od velike sreće i uzbuđenja. Zamislite, drugovi, kad bi vama tako nešto došao Vladimir Ilić! Ma ne biste znali ni gde da mu ponudite da sedne, ni čime da ga počastite...
Zamolimo ea, da sedne s nama za sto. Moin, starka se već nekako pribrila, sipa mu čorbu u fanjir. Vladimir Ilić izvuče iz džepa nekakav zavežijajčić, razveza ga, a unutra — nekoliko kriški hleba «a svačim, mora biti da mn је to Nađežda Konstatinovna spremila. Takav doručak nose sa sobom đaci.
— Evo, — kaže, — ima tu svakojakog jestiva, izvolite, jedite molim vas, — a sam — jede čorbu.
Ja za to vreme pozovem sinovea u stranu i pitam, kojim je dobrom došao Ilić u naš kraj, i kako se to zbilo.
— Bilo je to, — kaže moj sinovac, — ovako: ja radim kao šofer u kremljevskoj garaži, i često imam priliku da vozim Vladimira Ilića. I tako čujem da Vladimir Ilić mnogo voli prirodu. „Eh, — kaže on meni, — trebalo bi malo da se odmorim, da odem negde na sat-dva, da prošetam kroz šumu s lovačkom puškom.“ Ja mu onda ispričam o čiki-loveu, a on se odmah zagrejao: „Sutra idemo!“ Sutra ujufru spremio sam mu kola, a u sebi mislim — neće Ilić moći da pođe, gde koliko ima posla od ranog jutra. Kad, gledam — izlazi Vladimir Ilić, veseo, u polubundici, s lovačkom puškom. „E, veli, danas ću ja zapržiti čorbu svima zečevima!“ I tako smo, eto, došli. Ti pokaži Vladimiru Iliću gde ima najviše divljači, a ja ću ovđe da se pozabavim oko automobila. Ilić nema mnogo Vremena, u devet već mora da buđe na sednici, u Kremlju.
Lenjin i ja krenemo u šumu. Sneg onako prijatno škripi pod nogama. Na jednom mestu Ilić se zakači za granu, sneg sa drveta sruči se na njega, uđe mu iza okovratnika, a on se smeje. Ide on i raduje se svemu, kao dete.
—E, imafe divan vazduh, ne možeš ga se nadisatfi. A vi ne pušite?
— Ne, — kažem, — nemam tu gadnu naviku.
— To je dobro, grehota bi bilo kvariti ovakav vazduh. Da, zaboravio sam da vas pitam: kako je vaše ime?
— Pa, dok sam bio mali, stalno su me zvali Vasjuk, a posle sam već postao čika Vasjuk ili čiča Vasjuk,
— Da, — kaže Vladimir Ilić, — a po očevom imenu. kako?
— Po očevom bi bilo — Petrović, samo mene od rođenja niko ne zove po očevom imenu...
— Znači, Vasilije Petrović Vasjuk — to mi nekako ne zvuči lepo, liči mi na nadimak. Ta vi i ja smo već starci, Vasilije Petroviću, nas treba poštovati!
Eto — takav je bio čovek Vladimir Ilić. Za sve se on interesovao. Hteo sam tada nešto da ga pitam o politici, ja sam se tada prilično kolebao u veri. Ali — uzdržim se, mislim: Lenjinu se sada odmara glava, zato je i došao ovamo, a ja ću tu sa svojim pitanjima... Idemo mi kroz šumu, idemo, ali ni jednom da okinemo. Bar da je jedna životinjica prešla put! Ne. Kao da su sve izumrle.
A već se pomalo smrkava. Lutamo mi tako još jedan sat opet ništa. Lenjin je, vidi se, neumoran lovac, ne osećaš kod njega zamor. |
Idem ja pored Ilića, a sve me nekako strah da gledam na njegovu stranu. I sa svakim korakom sve mi je neprijatnije —d ništa, kao zainat, do dođe. Idem i ćutim. I Lenjin ćuti, samo Što duboko diše.
Prođe još neko vreme, a koristi nikakve. Hteo sam, sećam se, da vežem neke reči, nekako da se оргаудат ргед Lenjinom za toliki sram, ali ni jedna reč da mi padne na pamet. I samo čekam kad će Ilić da stane, da tresne puškom o zemlju i da mi baci u lice:
— Bh, ti, matori lažove, — da mi kaže, — zar ne vidiš koliki si tetreb! To li je taj tvoj čuveni lov, gluhaći od dvanaest funti, zečeva — tušta i tima? Da mi je da vidim bar jednu leštarku od funte! |
TI toliko mi je bilo krivo, da ne umem đa kažem.
Iziđemo na proplanak, kad odjednom — šušti nešto u žbuniju. Ilić i ja načuljimo uši, a meni srce tup-tup — da iskoči. „Gospode, mislim, daj bar jedno pernato stvorenje да ubijemo!“ Šušti čuje se — i žbunje se sve više širi. Kad eto fi, izlaze na proplanak naša dva zavodska dečaka — Minjka i Serjoža.
Smrklo mi se pred očima od jeda. Tumaraju nesreće po šumi, smo mi divljač rasteruju. Prilaze nam: „Zdravo, čika Vasjuk!“
Ja nešto pregunđao, a Vladimir Ilić pita:
— Pa kako, junaci, jesmo li se našetali?
— Jesmo, — odgovaraju deca.
— A jeste li svršili zadatke?
— Svršili.
— Odlično! Prijatno je šetati kad su zadaci svršeni, — reče Vladimir Ilić i osmehnu se.
A meni odjednom, kako sam gledao u onu decu, dođe u glavu čudna misao, čisto me i vatra obuze od nje. Sad ću ja, mislim, da pošaljem Minjku, okretan je to dečak, brzo će on to... Samo, kako da ga pozovem, da mu šapnem?
A namera mi je bila takva, da me je stid o njoj i đa govorim... One nerasporene tetrebe i zečeve Minjka je trebalo brzo da domese od moje kuće i da ih bacimo u žbunje. a posle — tobož ih je Vladimir Ilić oborio...
TI baš kao da dva glasa govore u meni: „Ostavi se toga, ostavi, stara budalo! Zar je lepo varafti Lenjina!“ A drugi glas — drugo: „Učini, učini! Zar ima smisla đa Lenjin ode u Moskvu praznih ruku?“
Mora biti da sam već počeo naglas da razgovaram sa sobom, jer su me dečaci uplašeno pogledali, a Vladimir Ilić rekao:
— Šta je to s vama, Vasilije Petroviću? Zašto se toliko jediti!.. Dobro, lov nije uspeo, ali šta to mari! Ja sam veoma zadovoljan, prošetao sam se po šumi, nadisao čistog vazduha, čak i kad bih naišao na zeea — ko zna, da li bih i gađao. Evo, kad dođem druri puf, onda ćemo već loviti.
Kao da mi se kamen svalio sa srca! :
— Je !' istina, Vladimire Iliću, dđa ćete doći?
— Dabome, svakako! Samo, naravno, teško je reći kada, ali — doći ću...
I ja osećam, ne mogu da zatajim moju skorašnju nameru, oseсата — treba o tome rta Vladimiru Iliću. Laknuće mi na duši...
I ispričam.
Šta se tu zbilo! Vladimir Ilić se smejao do suza. Časnu reč!
— O, pa vi ste humorist... Ubijene zečeve... meni... u žbun... TI tako se veselo i slatko smejao, da je i mene zarazio, a deca deca se prosto valjaju po snegu. Zatim je Vladimir Ilić pogledao na sat.
— BE, vreme je đa se vratimo!
Najkraćim putem krenuli smo natrag, u ergelu. Ilić se celim putem šalio s decom, obećao je da će im iz Moskve poslati knjige.
i i
19