Народна милиција

Graniea — пе теби okupatorskim slugama, nege prema nama. Naša vojska je ukidala granice, oslobađala, obe obale, Drina više nije krvavo razdvajala krajeve. A na mestu gde je pao Pića, stoji sad most i nosi njegovo ime. Preko mosta, idu ljudi, slobodni ljudi: teče Životni saobraćaj, teče život u novoj stvarnosti. I zar čovek, prelazeći preko tog Živop mosfa, ne oseća, kao Majakovski kad Je sreo prijatelja-parobrod, želju da vidi žute brkove Fićine, nje·govo dobroćudno-podrugljivo lice s velikim nosom, i da ga, čuje kako šaljivo othukuje trljajući ruke? Most! Šta su za nas značili mostovi kad smo počeli da gradimo u pusftoši! Mostovi i pruge bili su uslov.za život države — a, nismo ih imali. I zar bi Pića, mogao zamisliti nešto lepše nego da posle smrti stoji kao most tamo gde Je pao od izdajničkog metka, na obali okrvavljene reke bez mostova? A-Fića nije samo most. On je i mnoga fabrika, on proizvodi obuću i druge predmete neophodne narodu, koji je bio go i bog.

Šta znače nazivi ulica? Mogu da ne znače ništa. Mogu da budu formalnost. Mogu da, znače nešto odvrafno i sramno. A mogu da..zbhče najviše i najlepše. Kad u Beogradu idem ulieom koja se zove Lola Ribar, ili Vegelin Masleša, ili Đorđe Jovanović, ili Braća Baruh — pominjem samo ulice koje nose ime bliskih prijatelja, — onda пе idom ulicom koja se tako i tako zove. Ne: onda idem ulicom koja njih i znači, ulieom koja. na izvestan, ma i sasvim delimičan način, konkretno produžuje postojanje tih ljudi, koji duhom žive i Жувбе п duhovima. I kad god idem ulicom braće Baruh, kao da ih vidim svu trojicu: slikara, inženjera, i profesora. I kao da mi nezaposleni profesor Joža, namiguje Žžmirkavim očima iza debelih naočara na pegavom licu: »Šta veliš? Postigli smo nešto. Često nisam imao ni stana, a ulieom nisam smeo proći, jer su me vrebali žbiri da, me strpaju u zatvor.« Izdajniei mu nisu priznavali ni pravo na ovu ofadžbinu. Oni su otadžbinu prodavali, a on je za nju herojski dao život. Nije konkretni simbol ulice јеdino čime im je otadžbina uzvrafila.

А kad se građani pojedinih ulica takmiče u dobrovoljnom radu, u izgradnji grada i njegovom шерзауа, opštenarodnih zadataka, onda, kao da se takmiče i ti drugovi koji Su postali ulice. Ne takmiče se oni Što ne bi znali šta svaki od njih može. Oni se takmiče kroz ljude, da, ljudi njihove „ulice, njihovoga grada postanu veći, I u najvećoj napetosti utakmice, oni kao da se jedan drugom zadovoljno osmehuju. |

Mnogi heroji oslobodilačkog rafa, postali su fabrika, predu„zeće, seljačka, radna zadruga, mašinska stanica, kulturni ili dečji dom, radničko oporavilište, biblioteka ili škola; neki su postali grad, neki parobrod, ložiona, ili električna centrala — ono od čega zavisi izgradnja zemlje, ono što, vođeno mozgom i mišicama ljudi ostvaruje bogatu budućnost — socijalizam. I živi katkad dobijaju veličinu besmrtnih. Zar drug Tito, koji je već ušao u istoriju kao besmrinik, ne učestvuje u svemu Što radimo?

A kad radnici preduzeća Rade Končar, ili Petar Drapšin, ili Marko Orešković, ili Đura Strugar, ili Svetozar Marković-Toza, prebacuju normu, ili kad seljačka, radna zadruga Sonja Marinković drži korak sa Savom Kovačevićem, — zar to onda ne znači da je herojska smrt tih boraca, čiji je eeo život bio herojski polet nadahnula radnike, koji i sami postaju heroji, i sami dobijaju deo lika, onih pod čijim imenom rade? Zar to nije konkretna besmrtnost mrtvih, a herojsko uzdizanje živih?

пји, U izvnšavahlu

*

U proleće četrdeset šest menika Briletu, sremskom di glašen narodnim herojem,

e prisustvovao sam otkrivanju spovorzantu, u Beočinu. Iako nije prou 1 jer junaka kao on bilo je mnogo u našem oslobodilačkom rafu, bio je već legendaran u Vojvodini,

a i široj javnosti u Jugoslaviji poznat po priči koja je o njemu napisana. Ono po čemu je njegov lik postao naročito popularan upravo je to što se jedan nepoznat, beznačajan, ranije čak pomalo smešan, telesno zakržljao berberski pomoćnik, uzdigao do neustraŠljivog junaka čije ime je pozivalo druge da ga slede, da mu podražavaju. Na malom trgu naspram fabrike cementa, na mestu gde je bilo izloženo njegovo mrtvo telo, dignub je nadgrobni spomenik Neustrašljivi, fanatični diverzant poginuo je blizu Beočina, u akciji, položivši minu na Drugu, i upravo na ovom #оц su ga fašisti izložili za zastrašujući primer. Oko groba, su за stajali učenici milicionarske škole koja, gaji uspomenu na Brileta, i okupljali se rukovodioci i narod. Na ploči je stajalo i njegovo »pravo ime«, ono koje je nosio kao seljače iz obližnjeg sela, i kao mali berberski kalfa. Čudno: baš to »pravo ime« zaboravio sam, iako sam ga tada hteo zapamtiti. Ustvari, njegovo pravo ime je Brile Jer se pod tim imenom izdizao i postao nov, značajan čovok junak. Na grob su mu došli i roditelji: sitan čičica i isto tako silna, smožurana starica. lako nikad nisam video Brileta, čiji sam lik Upravo Ja prikazo u priči, trgao sam se — toliko je čičica, ličio па onaj

18

lik Briletov koji je ušao u književnost! I drugovi pored mene, už neki snebivljivi, nežni smešak, šaputali su: »Ama isti Brile samo star.« Bili su to ne samo obični seljaci, nego i seljaci koji su postupali onako kako se ranije postupalo па seoskim pogrebima i podušjima: naginjali su se na grobnu ploču, celivali je, stavljali koljivo i rakiju na grob, pomalo plakali. Da, bili su i oni junaci za vreme rata, roditelji junaka. No tada sam osetio koliko je Brile, čije građansko ime sad i ne znam, marastao, koliko se izdigao iz tih uslova u kojima je nikao. On se zaista bio odvojio i od svog ranijeg, običnog imena, i od one ranije ličnosti koju Još pamte njegovi roditelji i njegovi seljani. Tu njegovu ličnost pamte još samo oni. A nova njegova, ličnost izišla je van seoskog altara, postala je sastavni deo oslobodilačke borbe, poslala primer i poziv. Stotine omladinaca Banata i Bačke pošle su u partizane, u Srem, da »postanu kao Brile«. I ja, koji sam njegov lik opisao, озећо sam kako ovaj kameni spomenik, iako potreban, nije ono Što obeležava lik i značaj Briletov. To je samo kamena ploča, na, kojoj piše ime. No posle svečanosti pošli smo da, razgledamo fabriku cementa, koja se nalazi ispod strmog obronka, belog od rude. I radnici su nam ponosno pokazivali kako su osposobili kotlove i dinamo-mašine, iako nisu imali neophodne delove. Pokazivali su nam kako se umesto čeličnih ležaja napravili cementne, ka,ko su krpili kotlove, kako su mašinama dodavali delove koji su bili plod improvizaoije. A fabrika je radila. Onako kao što je u nedalekom Vrdniku spasena eloktrična centrala, koju su Nemci minirali pri otstupanju, te je ona odmah mogla da, snabdeva pogonom tek uspostavljene fabrike. |

A tu, pred fabrikom, na trgu, gledajjući u strmi beli obronak Pruške Gore, leđima okrenut Dunavu, ležao je Brile,legendarni i poslovični divorzant, koji je poginuo zato što nije mogao otrpeti da mu ne uspe akeija na nemački voz pun vojske. I činilo mi se kao da je to ta prava veza, kao da, je to pravi smisao produžavanja Života noustrašljivog diverzania: on gloda u fabriku u kojoj su radnici uspeli da improvizacijom osposobe mašine, kao što је оп nekada improvizacijama rušio nemačke vozove i onu električnu contralu koju su pri otstupanju Nemaca radnici spasli dočekujući ранлале.

*

Jedna od najvećih sreća naših naroda, pošto su borbom ostvarili novu narodnu državu, jeste to što postoje neograničene mogućnosti uzdizanja ranije nepoznafih, beznačajnih ljudi. Kod nas jo prestao da, važi »zapadno-demokrafski« pojam o malom čoveku«. Naš čovek iz naroda nije mali, nije običan čovek. On ima mogućnosti da so izdiže, da postane. značajan. Kod nas nema, velikih i malih po poreklu, po društvenom položaju, po slučajnostima klasnog društva. Kod nas ima sposobnih, koji se izdižu i postaju veliki, i ima sitnih koji ne mogu da se izdignu, bez obzira, na [0 šta, su bili, šta su učili i kakve su položaje zauzimali. Dužnost je ispit, na, dužnosti se ljudi isprobavaju. Ta istina, ne samo što je već duboko ušla u svest ljudi, već jo to saznanje o značaju i o vrednosti čoveka, postalo jedna od opruga svenarodnog poleta. Koliko udarnika, i rukovodilaca, niče noprekidno iz plodnog krila narodavolikana, koliko se novih sposobnosti ispoljava u stvaralačkom zanosu naroda-gospodara,! Ko se danas kod nas miri s tim da, bude »mali čovek«, »običan čovok«? I ne treba, da se miri, jer nikome

. nije zatvoren put za uspon. Priznanje se ne daje samo mrtvima;

pomoć, poltsticaj i nagrada daju se živima. Kod nas je stidno biti sitan, beznačajan, bezličan i bezbojan, a, još stidnije je biti smuk ili puž koji se zatvara u svoju ljušturu i ne oseća veličinu onoga što je voliko, nego samo puže i ostavlja za sobom svoju ljigavu sluz. A još je stidnije biti sitni sebičnjak koji velike interese naroda podređuje svojim sitnim intorosima, pa ma nanosio narodu štetu. To su »mali ljudi«, a naš narod ne voli male ljude i neće da bude narod »malih ljudi«. |

Uzdizanje masa kod nas ne samo što nije povezano s izravnavanjem ličnosti do boezbojnosti, nego se, naprotiv, sastoji od uzdizanja izrazitih ličnosti. Masa, i ličnosti jedni druge uzdižu. A ima prema čemu da se meri uspon i veličina, ima primera, prema kojima, se oćenjuje vrednost. Sokoli se mere prema orlovima, a ne proma, smukovima sićušne sumnje i »prakse«. ,

Petogodišnji plan u koji sada ulazimo, neće samo izmeniti iz osnova našu privrodu, dali novo lice našoj zomlji, stvoriti novo Životne uslove i omogućiti noeslućeno blagostanje i kulturno uzdizanje. Kroz ostvarivanje poetogodišnjeg plana, u savlađivanju teškoća i ispunjavanju zadataka, izrašće novi divovi iz naroda, ispoljiće se još veće bogaltsvo izrazitih, razvijenih ličnosti, udarnika,

'novatora, pronalazača, — pokazaće se još više velikih ljudi. I još

za Života čovek će sebi osigurati trajnost, neprolaznost kroz dela koja stvara i koja već može да odmerava, kao što nadahnuti pesnik odmerava, svoja ispevana, dela.