Народна скупштина

8 САСТАНАК

- 11 ЈУНА

СТРАНА 37

кама, па ма плаћали не 75 крајцара него и форинту, јер кад други плаћају форинту и по, а ми плаћамо 75 крајц., онда мп стојимо боље. То је фактичко стање ствари. Пређе је та по ловина иакиадно била искупљена Трсгом и Фијумом, а сад тога нема. Што се овог питања тиче, смело можемо рећи, да смо учинили један. корак у напред. Тако псто је и код стоке према општој тарифи аустрнјској, по којој се плаћа по 15 фор. и према другима, који плаћају 12-75 фор., сведева је та цифра на нашу стоку на четири форинте. То су дакле две непобитне, несумњиве добпти за нашу извозну трговину. Кад дакле, господо, све ове иајбитније тачке средимо, кад их озбиљно п непристрасно проценимо, ја мислим, да можемо доћи: до оваког уверења: Исгина је да новим трговпнским уговором иије постпгнуто све оно, што бисмо ми жолели, али ми то у овим приликама и не можемо очекпвати. Овај новн тр говински уговор чиип један знатан корак у иапред у нашој политици економној и у нашим односима економним. Ако мн у нашој земљи будемо чинили оно, што нам дужност иалаже, ншпта нам неће сметати нови трговински уговор, да ми иашу иривреду обогатимо и нодигнемо, на ако је ми оснажимо н ако не будемо п ових идућпх десет годииа провели скрштеиих руку, и ако се састарамо да пзвоз не ограничимо само на Аустрију, него га проширимо и путем Солуна и путем Црнога Мора преко Дунава и путем стварања домаћих пијаца за нашу сировину (стоку и храну), ако дакле све то учпнпло, онда можемо с правом очекивати, да но истеку 10 година можемо учинити још јачи корак у напред. Овако ја ценим питање о новом трговинском уговору и за то ћу као народни посланик са чистом и мирном савешћу дати свој глас за овај трговински уговор. Драгомир Рајовић. — Нећу да иовторавам тешкоће, под којима су уговорп ирављени, о томеје доста говорено. Мислио сам п сам да говорим, али иошто је толико о томе говорено, нећу о томе нпшта да говорим. Али хоћу да говори.м о томе о чему је врло летимично говорено, што је но моме начпну сматрања најбитније у овом питању. У овим уговорима, како трговинском тако н ветеринарском и њиховпм анексима, има извесних услова, који су таквн, да онп по мом начину схватања зависе од једне уговарајуће стране. Од њене воље зависи апсолутно шта хоће да радн, п кад тако штогод стојп у једном уговору, онда се сматра управо да тога уговора и нема. Ја се обвежем да дам некоме 100 дук. ако хоћу, то значи ако нећу, ие морам ни дати. Таквих клаузула има у овом уговору; оне нису тако јасно, драстпчно казане, али у ствари оне стоје. Да ирегледам само извесна наређења, која су ме побудила да овако кажем, па ћете видети колпко су моје мисли основане, или иеосиоване. У ветеринарној конвенцији казато је, да ће се прегледати стока прво иа границп, па после тога прегледаће се и у унутрашњости земље, па и на самом месту [де се пстоварује. Тај преглед остављен је чисто апресијацији њихових органа; то вештачење чисто је у њпховпм рукама, нема ту нпкога од наше стране, или неког незаинтересовапог, да види да лп тако ствар стоји, или не стоји. Кад год усхтедну да кажу да Је стока болесна, они ће казати да је болесна, и кад со то констатује, онда долазе сва друга следства; и то не само свише, него и говеда и овце и козе н осталу стоку. Представпте себи кад лежи извесна врста стоке 8 дана и тамо се храни, шта ће то да кошта, шта ће бпти од те трговиие? То Је толпко исто колпко и затворити границу. Разумео бпх то, кад бп имало некога неутралног да то оцени, али то није: остављен је кантар у њиховим рукама. Ми не можемо да констатујемо да ли је то тако. То је оно што смо остављени на њпхову милост и немилост. Кад год њихови произвођачи буду имали довољно робе, они могу да нам затворе пијаце, могу да кажу да пма болестп. Може стока да буде само подбивена чли ударена, а они од један пут да кажу да има заразе на ст °Ци, и онда или ваља враћатп стоку или је одмах иоклати; а ви знате кад се толика стока на једанпут коље по што се може продати — ни по што. Тако два пут да буде, па је свршц ° наш трговац. По мом начину сматрања ту је тешкоћа.

Господин владин комесар казао је, да он не зна где је наређење чл. 5. Па да му га покажем где је. Оно је у члану 3 н 4 у другим фразама алп то исто: (чита) „Цошиљке које не одговарају горепоменутим наредбама, да се стока коју марвени лекар при прелазу границе нашдо буде, да је болесна или сумњива односно неке од заразне болесги, најзад и стока, која је била заједно мерена пли која је имала ма каквог додира са зараженом пли сумљивом стоком, може се се улазне станице натраг повратити".... „Ако се међу стоком, иревезеном непосредио железницом (или лађом) констагује заразна болест тек по увозу у другу државу при стоваривању, то ће се стање морати, од стране државиог или нарочнто од сгране државке надлежае власти за то одређеног марвеног лекара, протоволарно потврдпти и на осиову тога сав ће се трансаорт одмах неаосредно вратити на станицу, где је стока аредата и .... „На захтев сопствеников, адмииистратпвна власт увозне државе, односпо месга где је болест увозие стоке констатована и одакле би се повраћај трансиорта требао извршити, може доп/стити, по1пто се стока одмах иокоље, да се расарода, разуме се само ако прпрода болести допушга у опште такву меру".... Ето, то вам је одмах једна част онога што је у чл. 5 било уговорено. Сад да вндимо шта стоји у чл. 7 (чита) „Ако се прн промету стоке, из једне уговорене стране каква заразна сточна болест, односно ко.је постоји обавеза јављања, пренесе у област друге, ова ће пмати право да огравпчи нли да забрани иривремеио увоз све врсте стоке, на коју се болест може иренети." Ево, господо, видпте, ово је горе но што је бпло онда. Онда је бнло само за свпње, а сад имају права да због болести, која бп се донела са једном врсгом стоке не дозволе увоз не само те стоке н. пр. свив>а, него ни једну врсту ссоке. Ово је горе него члан 5 старе коивенције. Ту је опет кантар у њнховим рукама, а не у заједничким Што је казао г. Стојан Ставковпћ, он је добро приметио. Тује тешкоћа. Представите себи један такав случај и од једаи иут затворе границу и држе затворе |у докле хоће. Ето шта је главно тежпште у овом уговору и што је много већа мана, иего шго је била нре. Сад ћу да нређем на оно што се уговора грговинског тпче У уговору трговинском има једна врло ве.шка мана, а то је, што су те мале концеспје, које су учињене за иоједпне наше радииости сувшие мале. Једна земља, која нпје индустријски развпјена, треба да има помоћи. Људи, којп предузнмају каква нндустрпјска предузећа у тој земљи, треба да имају помоћи од своје државе, треба да имају олакшице и у закону, али тај законскн пронис овим је уговором унишген и сад је закои ии1 е1 воп ауепи. Ево шта је овде казано: „Осим артикала, који су предмет државног монопола или каквог патенга за проналазак неће се давати никако искључиво араво за уаражњавапе трговине или индустрије." Ја мислнм даје ово јаено за сваког, који зна српски. Од сада ннједна српска фабрика не може се подпћи. Од сада ни једпом српском предузимачу, за ма какво предузеће, држава ие сме да да никакву иовластпцу, и оиај мора да се борп са једном јаком државом иреко пута, која има јаку п стару индусгрнју, и кад се бори • са јачим а нема заштнте, онда зна уиапред да је сатрвен. И овако са малом заштитом, коју ми дајемо, ми тешко можемо да помажемо нашу индусгрпју, а у голико је горе кад од сад према овом уговору не можемо иишта да помогнемо. Према овоме мп смо обвезани да за 10 година не смемо дати никакву повластицу ни за какво индрустријско предузеће. Код оваких услова, ја држнм да је јасно сваком као дан, да је овај уговор далеко тежн, него што је био онај, који је до сада важио. Пре смо бар то смели, данас ни то не смемо. По мом најдубљем убеђењу, право је што држава треба да ради то, да у својој земљи створи могућност пзвоза. За то