Народна скупштина

26 САСТАНАК — 3 ЈУДА

СТРАНА 199

страном државом, На против она је декларација само иривре.мено иродужсље већ постојећег уговорног стања, с намером да то изнесемо Скупштини на одобрење. Кад се састала Народна Скушптива ми смо њој и ноднели на одобрење нов трговински уговор с Аустро-Угарском. С одобрењем тог ноног уговора, одобрена је и важност уговорног стања дотле. Ваши протоколи доказ су да ниво тада није нападао тај факат. А кад је тим начином одобрен тај факат оног продужења уговорног стања, онда то не може сада битп предмет тужбе иротив нас, све да је у том продужењу и бнло какве новреде Устава или закона. Повреде чл. 52 устава било би само онда, кад бн какво министарство у форми и облику закона закључпло нов уговор, са страном државом. а само нривремена декларадпја нпје уговор , који се помиње у том члану 52 усгава. У осталом шта смо ми п могли друго радити ? Кад је већ било оне скушптинске одлуке од 31 марта 1892 године с духом, да Скуиштина неће неуговорно стање између Србије и Аустро-Угарске; кад би еем тога било штетних последица, ћ можда п политичких заплета са нрекидом уговорног стиња; кад је било стварне немогућности да Скуиштина одобри нов уговор, јер Скупштина тада није била на окуну, онда су се оном декларацијом само штитнли државни интереси, одговарало државној потреби, а све у духу оне скунштинске одлуке од 31 марта 1892 год. о продужењу уговорног стања. Да ми нисмо овако водили рачуна о тим битним државним интересима, нама би лакше било неиродужити уговорно стање, и данас не би одговарали. И кад ми при свем том нпсмо закључили нов уговор трговпнски са Аустро-Угарском, о чему говори чл. 52 Устава, од куд, да нас тужите за то. А имате ли места да то чините ? То је био чист случај државпе потребе и савесно чување државних иитереса, за које нико не треба да одговара. И садашња влада имала је слпчан случај. Она је иотписала акт: да се буџет продужује за месеце мај и јунп ове године. По чл. 175 Устава то апсолутно није могло бити. Други одељак тог члана велн: „Краљ може продужити буџет истекле рачунске године највнше четири месеца". Рачунскаје година 1 јануар: за то кад су данашњи министри премаиотписали продужење буџета за месец мај п .јуни они су тиме извесно иовредили чл. 175 Устава. Да је то доиста иовреда Устава нризнала је садашња Народна Скушнтина недавно и приликом рада о буџету ; то се види из извепггаја вашег финансијског одбора од 12 јуна ове године. Ту нризнату повреду Устава одбор иравда гиме, што је неодољпва нужда државна донела потребу да се буџет продужи за месеце: мај и јуни ове године" и Скупштина је то одобрала. Међу тим у ствари није тако. За то продужење буџета иреко оног јасног и заиоведног рока уставног, није било „неодољпве нужде". Радикална влада, кад је дошла 1 априла није морала Скушптину сазваги 1 јуна. За нове изборе само је '.уајдужи рок два месеца; за састаиак нове Скупштине само ~је најдужи рок три месеца (чл. 54 Устава). Ну све то може да се извртпи и ире. Па кад је Скупштина садашњој влади тај иостуиак Устава накнадно одобрила због „неодољиве потребе", онда би гаква оцена требала да се примени и у пнгању о овој декларацпји, која нијс повреда Устава, а потписапа је по неодољивој потреби државној. Ово је питање важно, за то о њему хоћемо да проговоримо још мало. Да се правилно уочи смпсао чл 52 иашег Устава, којн гласи, кад се пз тога члана изостави оно, што овде није у питању: „Али трговпнски уговори вредиће тек пошто нх одобртг Народна Скушптина." Вал,а разликовати закључивање уговора од привременог одржавања уговорног стања носле истеклог рока. Смисао чл. 52 нашег Устава тај је, да нов трговачки уговор вреди тек онда, пошто га одобри Народна Скуиштнна.

Са свим друкчије стоји ствар са нривременим одржавашем уговорног стања. У овом реду мисли, треба да се помене на првом месту нозаата околност, за оне земље, које желе да закључе нов трговачки уговор да обнчно имају различне а кад што и супротне економске нри.шке и потребе о којима свака страна води гачаи рачун. Према томе, иравичап трговачки уговор може се закључити само онда, ако се између тих укрштеиих интереса, обостранпм цопуштањем нађе средина, да се у истој мери заштите пнтереси обе сгране, које уговарају. Наћи ту средину, гежак је посао, велика вештина: с тога су иреговори о трговачким уговорима обично дугп. Даље, увек је потребпо неко подуже време, да нов закључен трговачки уговор добије законодавпу санкцпју, а напослетку и од дана ратификацијс треба да прође неко извесно време. те да се спреми, шта је потребно да се уговор уведе у жпвот. Све те прилике, неминовно изазване нриродом саме ствари, иовлаче за собом то, да нов трговачкп уговор обично не може ступити у живот онога дана, кад истиче рок старом уговору. Питање је шта греба да се ради у том међувремену ? Два су пута. Првп је нут, да свака страна уговорница примењује у том међувремену своју оншту царинску тарифу. Ну, општа је тарифа прохнбиција, она је економни рат, А да ли је мудро и паметно, да две државе воде економни рат у времену, кад воде иреговоре о грговачком уговору, а нарочпто јога и онда, кад је уговор већ закључен, али још није могао да ступи у жпвот. Паметан човек, добар иагриота не може то иикад препоручнвати, па ни одобравати. Други је пут, да се за неко време продужи старо угоЕорено сгање, те да се тиме добије могућност, да нов уговор ступи у живот. Редовно и по правилу тај се пут и усваја. Таква се прилика десила и код нас, да нов уговор није могао да стуни у живот, и онда, шта је либерални кабинет могао да ради у том стању? Узимајући у обзир, да је стари грговачки уговор одобрила законодавна власт; узимајући у обзир, да је законодавна власт једном већ одобрила иродужење тога уговора; на послетку узимајући у обзир још и ту околност , да је првобитни предлог под радикалима за продужење рока био много већи и да је, тако рећи више случајно, тај рок сведен на ирви Јануар ове године, шта се могло друго радити, већ да се закључи привремена ковенција о продужењу старог уговорног стан.а. Парламентарна је практика, да влада. која по таввој нужди закључи иривремену угодбу. тражи да такав свој поступак накнадно одобрење од Народног Представништва, а разуме се по себи, оно га може одобрити или не одобрити. У последњем случају дотични министар а обично и цео кабинет одступа, ако је још на влади. То је парламентарио, то је уставно. У историји уставности нема нримера, да се за то оптужује кабинет. За оцену, да ли смо урадили што рђаво, што је мало одложено време за ступање у живот новог трговинског уговора с Аустро Угарском, неће бити сувишно да бацимо поглед и на сам трговинскп уговор; ну одмах имамо да поменемо, да то можемо да учпнимо у најкраћпм потезпма због краткоће времена, којим располажемо. У овом реду мисли, да поменемо, на првом месту скуиштинску дебату при претресу новог трговинског уговора. Остављајући на страну јавно мишљење, чак и неколико виђених радикалних посланика тврдили су јавно, са доказима у руци, да је нов трговински уговор не само штетан по Србију, но да је за Србију лошији од старог трговинског уговора. Извозну етрану Србије састављају у главноме два артикла : жито н стока. Прошле године цена жпту бејаше врло слаба 10—12 динара за сто килјц па опет тражња и промет сразмерно слабпји но у другим годинама; с тога је вредно да видимо, како стојимо са пзвозпом царином по старом и новом уговору. После закљученог старог трговинског уговора тадања напредњачка влада усиела је, да с Ауогро-Угарском закључн