Народна скупштина

СТРАНА 336

НАРОДНА СКУПШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

трошарину, само бих смањио једином артиклу а то је, на пиринач. А сада одмах ја ћу прећи на чл. 16, који је био по старом чл. 1 5. Овим чл. 15 чини се велика неправда, нарочито јед ном делу трговаца, и то оном делу трговаца, који се бави бакалско -колонпјалном радњом. А кад би се могла ова трошарина пренети на тканине, предива и остале луксузне ствари, кад би се могла ударити трошарпна и на ове предмете па још на неке предмете дупло, јер су ови трговци доста навукли тканпне и предива, све по декларацијама, па су подваљивали, нису казивали ираву цену, као што је већ био случај, пред судовима београдским, са једним трговцем, и пошто би им сада по тежини царину ударили, онда разуме се, да би било дупло већа царина, и то би била та трошарина. Заиста, кад би се то могло учинити, ја бих драге воље на то присгао, али сам ауо и од владе, да то не може бити, за то нећу ни да говорим из ког то узрока не може да буде, лошто је и осталим друговима јасно. Из овога, што једо сад наведено, вчди се код нас неко одвајање у неке групе, ту су финансиски закони о порезп, даље закон о чиновничкој и трговинској порези, на плате и радње, па се сада тражи овај закон, нарезивање посредне порезе на бакалске трговце, и тако се грађани деле у групе. Исто тако, може доћи једног јутра указ овакав: да министар финансија наређује, да се удари троша рина и на сеоске сировпне ( чује се непе), и онда би доживели го, да се удари трошарина и на мал, који сељак у свом селу има, да се плаћа на све ово, што је сачувао раније и с тога, ја не могу пристатн, да овај члан 15 остане, јер овим путем не могу се финансије исправити, — нити би ико од нас дозволио, да нам се удари у селу на ма шта трошарина, оно гато смо раније пре овог закона имали и сачували. Г. министар је овде навео неколико закона финансиских, и ови закони о трошарпни направили су велпку забуну тако, да су они, који су врпгали попис, кад су наплатили остало је на 10 и 15 свега хиљада динара прихода. Ја никако не могу да дозволим, да онај, који нде да ствара забрану да се он наплати нре и боље, но онај, на чији се рачун ставља забрана, — па ма то било у ком погледу, јер се оваким законима нагоне грађани, силом. да буду неверни спрам државе. Један од г. г. посланика, а то је Радовпћ, казао је: ако се овај чл. 16 не прими. онда ћемо опег имати накнадних кредига да одобравамо. Ја обратно тврдим. Сваки закон трошарински доноси нове расходе , и ми доцније морамо да одобримо милион или пола милпона дннара накнадног кредита, а ево за што. Сваки мннистар, кад се склапа буџет, он претпосгавља, да ће добити од тог истог закона трошаринског новог, који се има донети повећу суму, а то се не добије и овамо се на десној страни буџета изда свагда коликоје одобрено и впше него што се предвидело, и онда долазе они накнадни кредпти. То је факт, да ови накнадни кредити долазе овим путем и никако друкче, — и даље што и за унапред стално остане буџет оптерећен. Дакле, ја начелно овако мислим о накнадним кредитима, а моје се мишљење оснива на практици из примера, које сам навео, и ја мислим да је право а и да је ред, да се једном уставе наши закони на једној мери, јер ако би овако из го дине у годину доносили законе, те да сваке године какав чиновник са туцетом хартије под мишком иде из трговачке радње у радњу те да пописује ствари, то би било управ једна коцкарска а ие државна финансиска радња, која не може да се олравда никако. (Смех). Ово је дакле моје гледиште и моји разлози, и за то ћу ја гласати против овог члана. Драгутин Дединац — Врло је чудне судбине овај члан 15, или управ 16 старога закона. За њ су се ломпла копља и тупиле сабље и на првом читању, а сад то исто впдимо и на другом читању. Има много говорника, који су, да остане чл. 16 како је предложен; а има пх много, који су

Одговорни уредник ^Ранко Петрови!

против њега. ИГта ми је дало повода да кажем, да је чудне судбине, то је то, што ја видим људе, који сад говорс против члана 16 а на првом чптању су били врло ревносни да остане. (Чује се: тако је). То ми је за чудо, господо, и ја не могу да по1мим, из каквих разлога то потпче, но, то је њнхова ствар; али ја као нестручњак, опет ћу да се усудим да кажем своје мишљење. Из свега овога, што су г. г. говорници, који су говорили и за и против казали, ја изводим два резултата. Ако се примп чл. 15, тиме ће, по мом мишљењу, да се корпсти фактички државна каса, а ако се не прими, онда ће да се користе појединци и то њих неколико великопродаваца на штету малопродаваца. Дакле налазпм, да прпмање овога члана иде у корпст државне касе, а његово одбацивање у корист само њих неколицине. Ја држим, да ће Народно Представништво, да води о томе рачуна, и да му је д/жност, да заштпти пре интересе државне као гато је то лепо објаснио министар финанспја, него што ће заступитп ингересе појединаца. А највпше ме зачуђава г. Ранко Тајсић, човек, који се је годинама борио за народне интересе, а сад то неће, него заштићује интересе неколицине њих. То је његово убеђење, али ја ћу по моме нахођењу са мпрном савешћу не заморавајући Скупштину даље, да гласам за чл. 16, како је предложен, смаграјући, да ћу тиме да одговорим потпуно мојој посланичкој дужности и да ћу овим да заштитим интересе народне и државне касе. Ранко Тајсић — Мени се чуди Дединац, и не зна из каквих сам се разлога ја сад показао овакав, кад зна шта сам до сад радио — а ја се чудим њему, јер он нз зна нп шта сам ја до сад радио ни шта сад радим. Кад бп трошарина била ударена на све оио, гато се уноси са стране и што г. Дедниац сад на себи носи, као што сам ја тражио а то је : на стране тканине у ошпте и предиво, што је сада навучено на декларацијама а не по вредности, сигурно мпслим да бп г. Дединац са свим друкче говорио и ја, ценећи јаче народне и државие интересе, при стао бих, да се на све, што се са стране увози — па и на оне слаткише — удари трошарпна дупло, а веру.јем, да на то г. Дединац не би пристао, а гато се неможе да удари то је крив Дединац и равни Дединцу, а не ни Ранко ни народ. Андра Лара^анин — После говора г. Ранка Тајсића, ја не бих имао гата да говорим, али опет хоћу да кажем своје мигаљење. Свака држава својпм уређењима треба да иде на руку својим грађанима, да раде и да зараде, јер у томе је благостање државно. Овим чланом 15 штети се један известан ред нашпх граћана. То су колонијалисте београдске — и ако их је истина мали број. — То су српски држављани и ја мислим, да ми немамо разлога, да станемо на нут тим трговцима, да зараде, ако баш видимо да ће п много да зараде. Свака радња има своју полптику, па тако нсто и трговачка радња има своју иолитпку. Трговац се труди да сазпа каква је храпа, — берићет — овде и онде, каква ће цсна бити данас, а каква сутра, и према томе уиравља своје трговачке послове. Није никакво чудо, ако су ове колонијалисте београдске сазнале, да ће се увести већа трошарпна, илпданеће родпти гаећерна репа, и да су на оспову тога отпочели већу куповину шећера и кафе. Кажем, нема оправдапих разлога, да тим људима одузмемо могућност, да се том својом трговачком пшекулацијом корпсте. У сваком закону, који се правп у држави, каже се: овај закон важи, од кад га Ераљ потпише, и ја мислим, да је логично, да и овај закон треба да важи од дана, кад ступа у живот, кад га Краљ потпише, а не да се враћа натраг. (Наставићо се)

Штампа српско-краљев. државне штампарије