Народно благостање

Страна 676

77 6. омог тезеса штго је пи Копstanci, u gradskoj bolnici, Princ Maks Badenski, osmi i posledni (četvoronedelini) kancelar nemačke carevitne. Bio ie skroz interesantan; interesantan kao čovek i interesantan kao državnik, koji ie preuzeo komandu Vilhelmovogz broda u trenutku, kad ie bura bila na vrhuncu.

Bio je nemački princ, ali ipak nije imao ničeg zajedničkog sa junkerskim mentalitetom. Veoma ozbilian i visoko kulturan, napustio ie položaj oficira u gardiskoj kavaleriji u Berlinu i posvetio se nauci; bio je jedan izmedju retkih članova kajizerove porodice, koji je stekao akademsku titulu: na osnovu znania i sposobnosti a ne protekciiom ili honoris causag. Bio ie veliki mislilac i vrlo slobodouman, zbog čega su Kajze Као i njegova okolina bili prema njemu puni nepoverenia i ako је sudbina htela, da u naikritičniie vreme baš on bude pozvan da spasava Kaizeru Nemačku.

Maks Badoenski niie bio diplomata od kariere, nije Бо političar i nie io opterećen »vrlinama« tadašnjih politički istaknutih ličnosij,

Kao naiviši nemački činovnik mogao bi Maks Badensk biti od najveće koristi po Nemačku, da ie bio postavljen u ma kome ranijem vremenu. Ali se u to ranije nije htelo pomišliafi; kad ga je Kaizer 6. oktobra 1918. godine imenovao Капсејаrom, bilo ie dockan. Ipak ie Maks Badenski bio jedina ličnost, koju ie Kaizer mogao izabrati z#a Svo poslednjegz kancelara. I ako lično nesimpatičan bio is Viljemu garanciia, da će On, kao član kralievske porodice, ioš naibolie moći očuvati пјеgove interese.

U Nemačkoj, u ono doba, sve ije bilo trulo. Osećala se potreba za iednom ličnošću, koja bi uživala poverenie aristokrata a istovremeno i imala ideoloških veza sa demokratiiom. Ža ulogu poslednjeg kajzerovog kancelara bio је Мак5 Ваdenski upravo predistiniran, imajući dužnosti, da pripremi teren za nov oblik vladavine un Nemačkoi. Istorija nam ie pokazala, da je tu svoiu misiji i odlično razumeo i izveo. Nekomplikovan prelaz iz carevine u republiku izvršio ie bez nepotrebnog krvoprolića, na upravo genijalan način.

Katastrofa је bila neizbežna. Rat ie bio izgublien a revolucija pred vratima. Kaizer ic u naikritičnije vreme, kad su unutrašnie — političke prilike imperativno iziskivale da ostane u Berlinu, na civilnom froniu, iznenada pobegao u vrhovnu komandu iza vojničkog fronta, gde se je svakako osećao nalsigurnijim. Tri nedelie se je borio Maks Badenski kao kancelar za kaizerovu Nemačku, i ako su je već svi ostavili. Na dan 8. novembra 1918. godine Viljem ie bio рпргетан, da abdic!ra; ali samo kao Kaizer a ne ! Као krali Praiske. Ovakva soluciia:' mogla bi izazvati strahovite posledice i komiplikacile, jer bi u državno-pravnom pogledu značila raspad Bizmarkove Nemačke. U tom naikritičnijem trenutku ie Maks Badenski, prepušten sam sebi, preuzeo inicijativu. Nije se pokorio tol nesrećnoi odluci kaizerovoj, već se odlučio da stavi narod iznad Kaizera, te je 9. novembra 1918. godine proklamovao, na vlastitu odgovornost abdikaciiu Kaizera, i to bez ikakve reZerve. Teoretski taj se gest može nazvati državni udar; praktički on je očuvao Kaizera od novih blamaža a Nemačku odđ velikih i teških unutrašnjih kriza. Tog dana nemačka je carevina prestala, a njezin poslednji kancler, kralievski princ, bio je izvršilac njezine sudbine i predao formalnu vlast u ruke novog vrhovnog poglavara nemačke republike — сагаба Eberta.

Za održanie pravnog kontinuiteta i reda primio je Maks Badenski i kanclerske poslove, koje mu ie u priznanje njegove lojalnosti ponudila nemačka Republika. Prve dekrete republikanske vlade potpisivao je nemački carevski princ, zađnji kancler Kajzera i prvi kancelar nemačke republike. Ovu

T Maks Badenski

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Број 41.

dužnost vršio ie neđeliu dana, a nakon toga роупкао зе u svoj zamak, niz godina praćen klevetama nemačkih šovinističkih krugova, nazivajući ga izdajiicom carevine.

Obiavom niegovih uspomena te stu klevete prestale.

ri ir EI rraarrar=n FI dora a O O E CiT0

Питање, да ли може једна варош да падне под стечај или не, дискутовано је у „Народном Благостању“. Ми смо исто тако у два маха јављали, да су у Немачкој пале под стечај две вароши: Белгард и Гласхите. Ехетрја #гаћит и ето, две се аустријске вароши налазе у финансиски тако -непријатној ситуацији, да је њихов поверилац био принуђен, да затражи отварање стечаја над њиховом имовином. Ради се о тиролским варошицама Швац и Иглс. Поштени општински управници, добри Тиролци, хтели су да буду модерни, и да и они допринесу повећању благостања поверених им општина тиме, да усаврше туристику и да примаме што више богатих туриста-странаца. Лепа природа тих варошица показала се недовољним средством. Али оне нису имале успињача, нису имале жичне железнице, која би и најкомотнијем странцу отворила поглед у алписки рај. Код лајпципшке фирме Блајхерт и Комп. поручили су успињачу чија је инсталација коштала преко 50 милиона дннара. Пуни најлепших нада, очекивали су навалу богатих странаца, који међутим, нису показивали потребно разумевање за оно што, је лепо и удобно. Барем не код поменутих општина. Ситуација је постала критична и све мање романтична, кад је дошло плаћање, јер, по себи се разуме, успињача је била изграђена на кредит.

Стечајна зараза општина

патила шанта сто

Епилог је веома прост. У циљу, да избегну стречајни поступак, општине воде преговоре са општином града Инсбрука, уз чију би гаранцију евентуално могле наћи потре. бан дугорочни банкарски кредит. Градска управа Инсбрука није вољна да изиђе на сусрет тој молби јер и сама има успињачу а и због тога што је свој кредит сама већ прекомерно ангажовала.

камери дна папир терск ЕС2

На овогодишњој скупштини Проблеми немачког Савеза немачких задруга разадругарства справљало се о актуелним

проблемима немачког задругарства, међу којима је као најинтересантније дискутовано питање оснивања гаранциске заједнице, односно централног фонда кредитних задруга. Према постојећем нацрту имале би кредитне задруге дужност, да оснују централну установу, која би у случају кризе или имобилизације једне или друге задруге ставила на расположење потребна средства. Ова одлука веома је интересантна, јер се према досадашњој традицији савеза стално настојало, ла се појединим задругама очува што већа независност и слобода. Овај је принцип сада напуштен.

патила звали лед левим ваља и Геваре.

Гаранцијски фонд могке се основати чли код поједнних земаљских (обласних) задружних удружења ила централно, код немачког задружног савеза. Чит:ву ову дискусију можемо тек онда правилно разумети, кад имамо у виду, да немачке кредитне задруге још данас немају своју властиту кредитну централу. Због тога се појавило пи: тање, да ли не би било сходније установити уместо цпентралног потпорног фонда, јер то би гаранцијска заједница имала да буде, пре свега једну централну новчану установу кредитног задругарства, која би водила рачуна о својим чланцима и онда еб брзо имала и задаћу, да потпомаже задруге које се налазе у финансиским потешкоћама .