Народно благостање

Страна 582

Аустрија болује од огромне пасивности трговинског биланса. 1931. године пасивни салдо износио је 8.56 мил. шилинга, — 40%. укупног увоза и 65% извоза. У првим годинама стабилизације, пасивни салдо био је покривен туризмом, приливом страног капитала и приноса капитала инвестираних у иностранству. Кад је криза уништила ова врела девиза, Аустрија је покушала да ограничењем увоза уклони пасивни салдо. Нема ниједне земље, која је тако рано и у толикој мери применила све могуће протекционистичке мере као она. Почето је са обичним повишењем царина и контингентирањем, а дошло је до јаког ограничења додељивања девиза, потпуном забраном увоза. Ми смо често упозоравали на бескорисност оваквих сретстава. Она могу ограничити увоз, али морају истовремено смањити и извоз. Она изазивају репресалије у иностранству; тако је дошло чак до привредног рата измеђ пријатељских држава Аустрије и Мађарске. Мере против увоза поскупљују сировине и животне намирнице, што умањује конкурентску способност индустрије на иностраним тржиштима. За аустријске извознике била је врло штетна забрана извоза за шилинге и слободна продаја извозних девиза (која је сада нешто ублажена). Извозници морају своје девизе предати Народној банци по службеном курсу, а то је за 25 до 30 од сто мање, него куповна снага шилинга на страни и у земљи.

Чему води политика ограничења увоза 2

Све су то потврдили најновији подаци трговинског биланса: увоз је пао од 1.117 мил. шилинга у првом полгођу 1931. г. на 759 мил. шилинга у исто доба ове године, Али, на другој страни, извоз је пао још више, наиме, од 670 на 390 мил. шилинга. Најјаче је пао извоз готових фабриката од 489 на 292 мил. шилинга, док је извоз животних намирница пао од 140 на 83. Пасивни салдо је, додуше, апсолутно пао, од 447 на 369 мил. шилинга, али у односу према укупној спољној трговини износи он 32% према 25% прошле године. Извоз је могао 1931. године да покрије још 60% увоза, а ове године само 51%, тако. да се са приносом од извоза не могу више купити ни најпотребније животне намирнице и сировине.

Ограничење увоза гуши извоз. Увоз пада поново, а онда, опет, извоз. Тако аустријска трговинска политика иде у сталном циркулус вициосус-у ка потпуном уништењу спољне трговине. Коштање живота постаје све скупље и снабдевање животним намирницама све оскудније; запосленост у индустрији и даље опада, јер индустрија неће коначно моћи да купи више најважније иностране сировине — угаљ и памук. На томе не може ништа мењати ни мораторијум трансфера, јер су износи, који ће се тиме уштедити, премалени. Пасивни салдо трговинског биланса био је прошле године три пута већи него служба по свим аустријским иностраним зајмовима. Исто тако ни последњи зајам у износу од 300 мил. шилинга не може помоћи, јер, пошто се плати редисконт кредит Енглеској, остатак зајма ће се врло брзо потрошити, Аустрија ће, бити, дакле прва земља на свету, чија ће спољна трговина посве ишчезнути, За нас је случај и поучан!

<—— Болница на Дедињу, за коју се вели, да је једна од најмодерније уређених у земљи, затворена је. Као што је поПи злато, она 16 дар шкосски“ жена, г. Вајферта и госпође Розалије Мартон нашем народу, дат Удружењу женских лекара на управу. Затварање је уследило због сталног дефицита болнице, који се досад попео на око 4 милиона. Управа је, престрашена толиким дугом, без изгледа да ће га моћи отплатити, отказала свим

Дедињска болница и Удружење женских лекара

НАРОДНО ВЛАГОСТАЊЕ

Бр. 37

лекарима и болничарима, испразнила болесничке постеље и затворила болничка врата.

У читавој овој ствари морамо разликовати двоје: једно је дефицит и његови узроци, а друго оправданост затварања саме болнице. -

Дефицит може имати само два узрока: деликат или неспособност управе. Болнице су увек биле погодно тло за поткрадање, утаје и све деликте злоупотребе поверења. То специјално важи за економат-снабдевање болнице животним намирницима, лековима и за све чисто болничке издатке. Разноврсност ових набавки онемогућује контролу и од стране најстручнијих лица. Ми, истина, у свему оном, што је писано о случају болнице на Дедињу, нисмо нашли ништа, што би потсећало на нешто слично. Управница болнице оптужена је за неполагање рачуна. Нико јој, разуме се, не би могао због тога импутирати поменуте деликте. Али, ако је тачно, да је она показала неспособност, како то тврди управа Удружења, онда је још ипак могућно да су то рачунски органи Чинили, :

Што се тиче неспособности за руковођење болницом, ту ћемо се послужити изјавом управе Удружења женских лекара. Она наиме наводи као узроке дефицита, поред превременог давања болнице у саобраћај без обезбеђеног обртног капитала, још и нестручност лица, која су управљала болницом, и њезиним економатом, велике режијске трошкове, фамилијарну управу без буџета и несаображавање Закону о болницама, по коме би болница добила право на помоћ од Министарства социјалне политике.

Оволико признање од стране управе изненађује. За нас је сасвим индиферентно, што се управе међусобно оптужују као криве за ово стање. То је чисто унутарња ствар једног друштва. Ми овде, дакле, имамо признање, да је Удружење женских лекара у Београду показало максималну неспособност.

Излази, дакле, да је неспособност главни узрок оволиког дефицита.

Друго је питање, да ли је било потребно затворити болницу, макар и привремено, због дуга од 4 милиона динара. Ми мислимо, да друштво ни овде није правилно поступило. Претпоставићемо да је друштво учинило све, што је могло, за набавку срестава за продужење рада. Ту мислимо у првом реду на смањење расхода и повећање прихода болнице. То се врши снижењем режијских трошкова и евентуалним повећањем такса за лечење и осталих прихода за време, док се уклони дефицит. Прелазимо преко тога што, и по самамо признању управе Удружења женских лекара, режиски трошкови нису били у складу са скромним приходима. Налазећи се сталво пред дефицитом управа друштва има два излаза: отступање, или предавање болнице некој институцији, у првом реду, разуме се, Министарству социјалне политике и народног здравља. Јер не треба заборавити, да болница није никада чисто приватно добро, па макар била и у привтним рукама. Она је опште корисна установа и приватници немају права да је избаце из јавне употребе.

Управа Удружења није ни једним од ова два пута пошла. Сама није отступала, а одбила је све понуде, по којим је болницу требало предати у руке других. Приступила је затварању болницу дајући једно неозбиљно објашњење тога акта. Мислила је, да ће затварање „побудити шири интерес позваних чинилаца и целокупног друштва за прилике у болници“ и да ће се јавност заинтересовати за тешкоће с којима се бори садашња управа друштва са противницима у самом Удружењу.

Истина, успело се, да се јавност заинтересује за читаву ствар. На темељу читаве дискусије, која се тим поводом повела у штампи, јавност може само да захтева, да се