Народно благостање

22, октобар 1932. то амерички и канадски покушаји доказали, субвенциони_рање пољопривреде не може се проводити с успехом на дуги низ година. Финансиска средства, па држава била не знам како богата, недостају у том случају. Субвенционирање у појединим годинама може се провести с успехом. Идемо дакле у сусрет интересантном развићу француског житног проблема.

Не верујемо у могућност, да ће се цена пшенице у Француској подићи у овој кампањи на 130—140 франака како то желе и захтевају пољопривредни синдикати. Не верујемо ни у њихов аргумент, да им само та цена омогућује покриће трошкова производње. Пшеница кошта у Француској 220 динара по квинталу, у Југославији 145, Белгији 123 и Сједињеним Североамеричким Државама 102 динара. Цене су у овим земљама ниже за 80—120 од сто. Француској пољопривреди већ деценијама иде одлично, нарочито пак у задњим годинама. Стандард живота француског сељака релативно је врло висок и огроман пад цена пшенице морао

је наићи на овакву реакцију, јер угрожава досадашњи стан-,

дард живота. Пољопривредна газдинства као такова имају извесне могућности, да надокнаде један део губитка због пада цена, и то прво већом примесом по хектару, друго уштедом мање важних издатака, треће рационалнијим начином обрађивања и четврто снижењем надница пољопри-

вредног радништва. Пољопривреда свакако постаје нерен-

табилна, али то је општа појава у читавом свету од које је Француска до данас била поштеђена.

и Циљ привредно - политичких Папенов привредни про- мера за време кризе је ублаграм у светлости теорије жење _ најтежих – последица

коњунктуре кризе. Али оне могу да има-

шиши ју и ту сврху да утичу на ритам коњунктуре т. ј. на редовну измену полета и депресије, и то на тај начин што ће се покушати да се с њима постигне равномеран развој привреде и прелаз из депресије у полет. Последње треба да оствари Папенов програм. Зато је интересантно да се испита да ли он у истину може да доведе до обрта у коњунктури. |

Да би се то могло установити мора нам у првом реду бити јасно како тече развој коњунктуре, од кризе преко депресије новом полету. Овај процес приказан уједностављен врши се на овај начин:

Карактеристични знак кризе је диспропорција између производње и потрошње, која се нарочито јако испољује у индустрији производних сретстава. Ова је прекомерно проширена и њен капацитет не може се више искористити. Последица је, да превелика понуда обара цене, обично испод производних трошкова и најмодернијих предузећа. Слаба и заостала предузећа испадају из продукционог процеса, док превелики капацитет није поново уклоњен. На тај начин ниске цене аутоматски изједначују поново производњу и потрошњу. Да дође до полета, потребна је још нова иницијатива предузетника. До ње се долази онда, ако расту изгледи на добит предузећа. Зато је потребно да се трошкови предузећа више смање него што су пале цене. Наднице морају да су бар исто толикко пале колико и цене; услед ново створених капитала морају се снизити камате, и предузетник мора бити сигуран да цене неће даље падати. Јер када би он у периоду падања цена приступио повећању производње, дошао би у опасност, да услед новог пада цена не може добити за своје производе ни износ који би покривао производне трошкове. Одатле излази да се државна коњупктурна политика мора ограничити у првом стадију кризе на ликвидацију хиперпродукције. Она мора да уклони сметње које " задржавају ликвидациони процес. Тако н. пр. покушаје да се пад цена и надница спречи картелима или тарифним уго-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 675

ворима. У другом стадију кризе коњунктурна политика мора да фаворизује оне елементе, које доводе до новог. полета. Она мора дакле да изазове предузетничку иницијативу 'обарањем радничких надница и стављањем на расположење потребних кредита.

Папенов привредни програм концентрисан је у ствари на ову тачку. Ми понављамо још једном неке његове одредбе. Снижење надница извршиће се на тај начин да они предузетници који упославају нове раднике могу снизити наднице осталим за 12 од сто. Тиме су ове пале најмање исто толико колико и цене. Свако предузеће може добити јефтине кредите. Прво, сваки предузетник који плати порез за 1932 годину добија порески бон, који ће држава примати у годинама 1934—1938. за порез. Даље, сваки предузетник који упосли једног новог радника годину дана, добија премију од 400 марака, која се исто тако даје у форми пореских бонова. Ови се могу преносити и ломбардирати. Порески бонови и снижење надница знатно олакшавају калкулацију предузетника. Велики део издатака за ново -упослење радника компензира се премијом и снижењем надница свих запослених радника, а потребна сретства за куповину материјала могу се лако набавити употребом пореских OOнова. Калкулација предузетника побољшава се даље и тиме, што трошкови за поједине производе даље опадају, јер се боље искоришћује капацитет производње. Влада рачуна с тим, да ће прво нека предузећа искористити повластице које им даје декрет-закон и да ће онда оживљење аутоматски прећи на целу привреду. Јер чим то ураде неки предузетници морају остали исте бранше да следе, ако неће да их конкуренција уништи, =

Дакле, Папенов привредни програм је са становишта горе скицираног тока коњунктуре без приговора. Он би могао да убрза прелаз од депресије полету, али само под две важне претпоставке. Прва је, да је већ постигнут најнижи ниво депресије. Покушаји, да се привреда вештачки оживи, док још није извршен ликвидациони процес не могу имати жељеног успеха. Поучан је пример Сједињених Америчких Држава, где се већ годину дана покушава да повећа производња. Предузетници се не усуђују да узму кредите, па да су још јефтинији. Али ако ипак успе да се у једном ранијем стадију кризе производња повећа н. пр. јавним радовима, последица је само да се повећава капацитет и хиперпродукција. Криза се прекида али касније избија у још оштријој форми. Када би било тачно, што неки економисти верују, да се привреда може оживети у свако доба проширењем и појефтињењем кредита, онда није јасно зашто уопште долази до кризе. Она би се могла увек спречити новим кредитима. Фон Папен наводи додуше важне разлоге који говоре да је постигнут најнижи ниво депресије. Залихе су се последње године јако смањиле, производња је тако редуцирана, да се не предузимају ни најпотребније поправке. Слаба и нездрава предузећа уклоњена су из ODO ТУ Ор процеса, цене су престале да падају.

Друга претпоставка за успех Папеновог програма је постојање приватно-капиталистичког привредног система. Наиме, програм рачуна са редовним смењивањем коњунктурних циклуса, како је то било редовно за последњих сто година. Али садањи привредни систем носи већ многе трагове новог. Главни регулатор слободне капиталистичке привреде, цена, која, као што смо видели, за време депресије аутоматски прилагођава производњу потрошњи, не делује више тако несметано као раније. Цене робе одржавају се на висини вештачки монополима. Цена радне снаге једва одговара више закону понуде и тражње, јер државна социјална политика и синдикати држе наднице на висини; Уклањање слабих и нездравих предузећа отежава се политиком

субвенционирања, А то.је скоро постало немогуће код"др-