Народно благостање
+ Pa,
27. октобар 1934. | НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ
Severno-američke države. Pitanje je, da li je Jugoslavija u stanju da vodi plansku privredu, dok svi oko nas žive pod drukčijim privrednim režimom.
" Teorijski se može mnogo štošta zamisliti. Kada bi sc prešlo na praktično izvođenje zamišljenih mera, na-
Страна 693
išlo bi зе па takve i tolike teškoće, da je isključena mogućnost izvođenja zakona o minimalnim nadnicama. Alko se ovaj zakon ipak donese radnici će imati jednu iluziju manje. Sigurno je, da bi to bio i jedini uspch zakona o minimalnim nadnicama.
VIII. Ima li leka?
Za obrazovanje nadnice merodavni su ekonomski zakoni: pitanje produktiviteta i odnos snaga koje se javljaju na radnom tržištu. Zbog toga se bez štete po privredu na nadnicu ne može trajno uticati spolja, Zakonskim naređeniima i merama socijalne politike. Koniuahenti ili njihove organizacije najlakše će moći sami da stvore na radnom tržištu onaj red koji odgovara datim ekonomskim mogućnostima, kao i interesima obeju stranaka. Sindikalne organizacije su za radnike naročito pogodne, jer im omogućuju da iskoriste do krajnih granica sve postojeće šanse. Zato su organizacije radnika i poslodavaca, skoro u svim kultunim zemljama, i postale najvažniji faktor za obrazovanje nadnica. Ove organizacije dolaze na гадно tržište kao stranke, one znaju najbolje interese svojih članova, pa su i najpozvanije da te interese štite. Snaga moderne države је ogromna, ali su njena naređenja ipak nemoćna ako se ne prilagode datim mogućnostima. Kako je ovo prilagođavanje potrebama privrede teško izvodljivo, pozitivno bi zakonodavstvo u većini slučajeva samo ometalo prirodni razvitak.
Istina je da radnik bez prodaje svoje radne snage ne može ni Živeti, pa je velika i njegova gotovost da primi nisku nadnicu. Međutim, to važi samo za slučaj, Rad je radnik na radnom tržištu sam, bez veze sa drugima. Ako su, naprotiv, radnici udruženi, tada. će doći do istinskih pregovora i do boljih nadnica. Udruživanje radnika u radničke sindikate biće, s obzirom na to, najpiirodnije sretstvo kojim se radnik, kao slabiji, koristi, ako želi da izravna svoju snagu sa snagom jačega. Načelo slobode organizovanja radnika u njihove sindikate i pravo štrajka pretstavljaju najefikasnija oruđa za optimalnu nadnicu, a istovremeno su i za celu narodnu privredu korisna, jer se bez sindikalnih organizacija i bez prava štrajka kao sankcije teško može sprečiti, da se konkurencija među preduzimačima mne vrši na račun dohotka njihovih radnika. Udruživanje radnika i zakljuстуапје kolektivnih tarilnih ugovora pružiće, zbog toga, potporu i. preduzimačima koji žele da poprave položaj svojih radnika. -
Nekome će izgledati da bi udruživanje radnika u radničke sindikate i udruživanje poslodavaca u poslodavačke saveze bilo besciljno, pošto 6: koalicija na obe sirane imala za post!edicu da se održi status quo. Medutim, to nije tačno. Kolektivni ugovor sam po sebi, makakvi bili njegovi uslovi, pretstavlja velik napredak. To nije više diktat, već dvostran ugovor — i to jedan cd najidealnijih i najpravičnijih, jer svaka stranka pozliaje savršeno i interese svojih članova i mogućnosti druge stranke da tim interesima izađe u susret.
U svim zemljama radnički sindikati su postali vrlo važan činilac. privrednog života. Zahvaljujući njima radnici su mogli izvojevati kraće radno vreme i veće nadnice. Utičući na uređenje radnih odnosa oni su, inače, postali i nosioci socijalnog mira, jer se radni odnosti uređuju sporazumom zainteresovanih stranaka.
2
Radnički sekretari tvrde, međutim, da sindikat imaju uspeha samo ,,u normalnim prilikama”, a ne i u vremenima krize „kada je radnička klasa nezaposlenošću oslabljena.” Ni to nije tačno, jer je prema podacima Međunarodnog biroa rada — objavljenim u našem prethodnom članku — i u doba wrize realna nadnica rasla, naročito u zemljama· u kojima je radništvo najbolje organizovano. U nekim zemljama je ceo tcret privredne depresije prebačen na poslodavce. Lep primer za snagu sindikata pruža nam i najnovija istorija Engleske. Kao što je poznato, engleska funta je 1931 g. depresirana zbog pasivnosti bilansa plaćanja. Tome padu valute obradovali su se svi ekonomisti, jer je neposredno obaranje nadnica bilo nemoguće, pošto su sindikati bili jači od zakomodavca, i pored ogromne nezaposlenosti.
U koliko |e naše radništvo oslabljeno nezaposlenošću, radnički bi se sekretari u svojim zahtevima morali držati logičkog reda stvari. Nezaposlenost se ne uklanja minimalnim nadnicama, već drugim merama: pomaganjem nezaposlenih, osiguranjem protiv nezaposlenosti, javnim radovima itd. Čak je i u pogledu nadnica jasno, da bi na pr. osiguranje protiv nezaposlenosti piretstavljalo mnogo sigurniju branu protiv njihovog pada ispod određenog nivoa, nego zakonska garancija minimalne nadnice.
Uostalom, kod nas ni prilike nisu takve, da bi se moglo verovati u mogućnost zavođenja minimalnih nadnica. Radnici ne čine većinu. Ima ih samo nekih 700.000 kod stanovništva od 14 miliona. U kojoj evropskoj zemlji još postoje minimalne nadnice, kao sistem za uređenje radnih odnosa, pa da se traži njino ostya– ienje u skroz agrarmoj zemlji kao što je naša, i to na početku industrijskog razvića? Privredni uslovi u Australiji i u nekim (drugim prekomorskim zemljama, gde postoji zakonodavstvo o minimalnim nadnicama, ne mogu se upoređivati s našim. U našem radničkom zakonodavstvu nisu još razvijeni ni najbitniji oblici, Kao aa pr. osiguranje u iznemoglosti, starosti i nezaposlenosti. Gde je logički red, kad se pri takvom stanju potrže lozinka o minimalnim nadnicama?
Izgleda da se briga radničkih sekretara okreće tamo kuda ne treba. Umesto da vode računa o. istinskim interesima radnika, oni traže nemoguće, možda i zato da bi posle mogli kazati radništvu: ,,eto, tražili smo i nismo dobili.” Ako zaista žele da pomognu našem radništvu, neka se drže logičke linije. Pre svega, da povedu malo računa o tome, kako. se upravlja imovinom organizacija, za obezbeđenje radnika, a zatim meka se postaraju o pravilnom funkcionisanju sidnikalnih organizacija i o merama za olakšanje tereta nezaposlenosti. I ne obzirući se na maglovite predloge njihovih sekretara, sami radnici su: pošli drugim putem — putem koji mnogo sigurnije vodi do ·boljih nadnica | povoljnijih uslova života. U розједпје угето piše se naime dosta o. radničkim štrajkovima i o pojačanim naporima za zaključivanje kolektivnih ugovora,