Народно благостање

7. јануар 1939,

миру 10% апарата запослено на наоружању, у рату може лако да буде и 50%. Уколико се то не постигне стављањем у погон резервних фабрика ратне индустрије, онда само на рачун производње за цивилне потребе. Истина, добар део тих потреба смањиће се тим што ће велик број људи отићи у војску, али потребе рата су огромне и морају се подмирити пре свега, тако да ће оне нарасти за већи проценат него што се смање цивилне.

Могло би се замислити да преоријентацијом на производњу за потребе рата продукциони апарат буде способан да производи онолико колико рат уништава. Али ако се код тог не буде водило рачуна о снабдевању позадине, може се догодити да победу оружја на фронту уништи привредни пораз у позадини. Ако цивилни сектор потреба не буде подмирен до извесног минимума, позадина ће пре или касније издати фронт. Код оцене снага противника, једно од главних питања које мора да интересује

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 5

савременог стратега је колико онај може да издржи привредно. Као што показује искуство последњих ратова дефанзива је издрживија од офанзиве, а то значи да се рат лако претвара у економско исцрпљивање непријатеља. Према томе, савремени стратег мора да се брине не само да не буде направљен продор на бојном пољу, него ни на привредном фронту. Као што мора да штеди живот војника на фронту, тако и сваког другог члана нације, јер војник може да обавља своју дужност дотле док му позадина дотура све што му је потребно. Тако је прекорачен оквир старања интендантуре око снабдевања у време рата. Она је узимала где је пре стигла, не водећи много рачуна о потребама цивилног становништва. Тако то више не иде. Снабдевање читаве нације мора бити организовано и контролисано, тако да у рату има да се изгуби она оштра граница између ратног сектора привреде и цивилног, другим речима не може се више остати код м=тода либералистичке привредне политике.

УП ТОТАЛНИ РАТ

Негативни резултати привредних мера предузетих у току Светског рата револуционисали су најснажнија схватања о задацима привредне политике. Отстрањено је схватање о оштрој граници између цивилних и војних функција у друштву. Спремање народне одбране, војни делокруг, састојало се у наоружању, образовању залиха и вежбању војника. Привреда је остајала нетакнута и имала је да да што је потребно, а како, то је била ствар њена и цивилног делокруга. Најидеалнији случај поделе делокруга изразио је Фридрих Велики у жељи да се рат тако води да привредник дозна само из ратних извештаја да се нација бије. Супротно је сад где се паљење топа и орање у позадини почиње да схвата као планска подела рада у друштву.

Карактеристично је да су генералштаби свих земаља које су 1914 ушле у рат били индиферентни према ратној привреди, кад су и ранији ратови показивали да су војне операције толико зависне од снабдевања. Гоготову, јер су се за извесне проблеме генералштаби одувек интересовали, као на пр. код градње железница и путева. С друге стране свагде се показује блиска веза између привредног развоја и ратних планова. Сибирска пруга подигнута је као стратешка, гли чим је довршена управила је она привредни развој у смеру Европа—Тихи Оке. ан. Али сав интерес који је постојао ограничен је био на постизавање извесног резултата, да се подигне пут или да се напуне магазини, а није се мислило на само управљање привредом, на њезино функционисање. Не можемо улазити у анализу зашто се одржало схватање о разграничавању функција у друштву, Не улазимо ни у питање је ли рат нуждан и

нема ли начина да се он избегне. Полазимо само од

факта ратне опасности, која је изазвала да све нације мисле на своју одбрану. Припремање за рат постаје објективно нужним, а пошто мора да се управља према теоретски најопаснијем нападу, обим и карактер припремања такође је објективно дат. | _ „Под таквим околностима нас интересује функција привреде у случају рата. Светски рат показао

,

је да та функција не може да се одржи аутоматски као у миру. Огромне потребе у материјалу не могу се осигурати залихама, тако да је искрснуо проблем што веће производње у току самог рата, а вероватна велика дужина рата захтева да се производња још боље организује. Поред ове мобилизације и контроле средстава за производњу мора се мосилисати и радна снага, тако да радни односи либерализма на бази најамног уговора неће постојати. /: пошто су потребе модерног рата неограничене, тако да нису довољно покривене ни код најбољег искоришћгвања свих, мртвих и живих, производних снага земље и кад се оне употребљавају у првом реду у служби рата, онда у тој општој мооилизацији снага нема више аутономних области друштвеног живота. Без обзира на владајућу идеологију земље која загази у рат, водиће га као тотални. Гготални рат може да добије идеолошку мотивацију, и то није ништа друго него психолошко припремање за њега, али важно је да he се он наметнути као тотални објективно свим учесницима.

Карактеристика стратегије тоталног рата у томе је да се њен делокруг проширио, обухватио сва подручја друштвеног живота. Пошто нас овде интересује привредна страна проблема намеће нам се питање: да ли у тој општој милитаризацији свих друштвених снага престаје да важи свако привредно резоковање» Да ли је политичка економија изгубила право гласа, или обрнуто, проширење делокруга стратегије треба схватити у том смислу да јој је политичка економија постала нова помоћна наука. Ово последње је наше мишљење. Проширење задатака стратегије до те мере да читаво функционисање привреде у рату спада у њезину компетенцију није само квантитативна него и квалитативна промена. Она је најбоље изражена с појавом једног новог типа специјалисте: војника — економисте. А важност овог привредног резоновања у организацији ратне привреде појављује се не толико код питања зашто је она постала нужна, него како да се оствари. На то ћемо се осврнути у посебним чланцима. ве: