Народно благостање

15. април 1939.

se postepeno ukidaju a fiskalni tereti postaju sve teži. Industrila je postala inkasant države i samoupraVa, preko koje one naplate svake godine nekoliko milijardi dinara raznih dažbina.

Država i samouprava za sve veće potrebe našle su pokriće u povećanju postojećih dažbina i zavođenju novih. Pošto se poljoprivredu ne samo da nije smelo opterećivati nego su i dosadašnji njeni tereti smanjeni, najveći deo javnih tereta svaljien je preko industrije na varoško stanovništvo Као пајjačeg potrošača industrijskih proizvoda. Od 1847 mil. din. neposrednog poreza prema budžetu 1938/39 na poljoprivredu otpada 460 mil. ili 24,8%. Od ostalih tereta poljoprivredu neposredno pogađaju dažbine sabrane u monopolskim artiklima, sve drugo snosi industrija, varoška privreda, slobodne profesije, privatni i javni službenici.

Mi ćemo navesti najglavnije dažbine koje snosi industrija a koje su znatno porasle. Najosetljivije opterećenje је skupni porez na poslovni promet, koji je od 1922 povećan za 150%)-. Zajedno sa luksuznim, koji je takođe povećan (od 10 na 12%) on je dao 1937/38 881 mil. din. prema 145 mil. 1929. Porez na dobit uvećan je oporezivanjiem dividende sa 10%, povećanjem poreske osnovice i zavođenjem poslednjeg poreskog dodatka uz društveni porez i uz tečevinu u iznosu od 0,3 do 1% od bruto prometa u slučaiu prodaje robe preko filijala neposredno potrošaču. Time je jako pooštreno ODOrezovanie akcionarskih društava. Kad se doda tome da se takse skoro svake godine povećavaju, da se zavode nove trošarine i stare povećavaju (na pr. šećer, pivo, špirit itd.), da su se pojavili novi tereti u vidu osiguranja radnika i nameštenika za slučaj starosti i iznemoglosti, da samoupravni tereti rastu a da se ograničavaju carinska oslobođenja Која је uživala industrija pri uvozu sirovina, mašina i pomoćnih sredstava za proizvodniu, pa ćemo dobiti približnu sliku opterećenia industrije.

Posledica toga je da su cene industrijskih proizvoda postale toliko visoke da je potrošnja opala (na pr. piva, šećera, cementa itd.). Jugoslavija stoji na pretposlednjem mestu u potrošnji sapuna u Evropi sa svega 1,2 kg: na glavu godišnje. Potrošnja šećera iznosi 4,6 kg i spada među najmanje, manje od nas troši jedino Bugarska i Albanija itd. Fiskalno opterećenje nekih najvažnijih artikala ide i preko 100%e od fabričke neto cene na pr. alkohola ono iznosi 358%, šećera 213,75%, piva 88—100%, ugljične kiseline 114%, cementa 72%, kvasca 889—100%, obuće 20% itd.

Radi potpunosti iznećemo pregled opterećenja nekih industrijskih grana svim teretima ne samo fiskalnim na osnovu kojih će biti jasno zašto su neki proizvodi postali tako skupi da je njihova potrošnja morala opasti.

U % čiste fiktivne vrednosti robe fiskalno

plate i socijal. Vozar,

opterećenje – падтшсе tereti bez taks.

Industrija izrade koža 16 8,86 1.7 3,96 Industrija mlinska i lju-

štenje pirinča 19,16 6,75 0,56 9,93

Industrija gvožđa 20,83 17,05 1,52 3,26

Industrija uglja 16,61 27,04 3,07 2,79

Industrija hemijska 17,52 13,07 1,01 1,55

lako su u pregledu obuhvaćeni samo oni fiskalni tereti koje preduzeća sama plaćaju, a ne i oni koji su sadržani u ceni sirovina i pomoćnih sredstava, ipak se vidi da oni otprilike dostižu visinu nadnica i plata a negde su i veći od njih.

Iz svega izloženog vidi se da su fiskalni tereti postali nesnošliivi naročito zbog sve većih samoupravnih dažbina tako da se pojedina preduzeća sele u druge delove države. Dok Nemačka daje svojoj industriji izvesne premije, a Fran-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 233

cuska čitav niz poreskih olakšica da bi pojačala plasiranje kapitala u industriju, dotle smo mi opteretili dažbinama ne samo gotove proizvode nego i proces proizvodnje (sirovine, pomoćna sredstva, mašine itd.) daleko više nego što su [0 učinile industrijski kudikamo jače razvijene zemlje (kod nas jie on opterećen sa 2,5% a kod nekih proizvoda i više, a u Nemačkoj svega sa 0,5%).

Postavlja se pitanje da li može industrija pri ovolikim fiskalnim i drugim teretima da se razvija onim tempom koji je potreban da zaposli godišnji višak radne snage? Mi mislimo da ne može s obzirom na to da su neki proizvodi masovne potrošnje toliko opterećeni da su njihove cene postale previsoke i potrošnja zbog toga opala.

Ubrzati proces industrijalizacije moguće je ili privlačenjem stranog kapitala ili pojačanom akumulacijom domaćeg. Uslov i za jedno i za drugo je da potrošnia industrijskih proizvoda raste i da dobit kapitala plasiranog u industriji ne stoji ispod prosečne dobiti u zemlji. U protivnom on će se uzdržati od plasmana u industriju, čak će je napustiti i seliti se u druge rentabilnije grane.

У врло живој дискусији OKO проблема извоза, која се водила у немачкој и енглеској штампи пре кратког времена, изгледало је као да Француска стоји по страни, мање заинтересована. Међутим, она само није била у првом плану код ове дискусије, зато што привредни циклус њезин није у фази у којој се налази енглески и немачки, и зато што по структури своје привреде извоз за Француску није онолико значајан колико по Енглеску и Немачку. Она има аграрни карактер јачи него Немачка, а око једне трећине извоза одлази у њезино колонијално царство. Поред колонијалног царства главни интерес француске спољне трговине ограничен је на суседне земље и САД, јер ове учествују са 38/ у француском увозу и примају 499 извоза. Француска није дакле у оном смислу светско трговачка нација као Немачка или Енглеска које су заинтересоване у свим земљама, уз мале изузетке. Али у депресији коју француска привреда још никако не може да преброди појављује се интерес за извозом све јаче. Њему су, међу осталим, имале да служе и честе девалвације франка кроз непуне две године. Девалвација није успела ни у том погледу, тако да је за појачање извоза било потребно употребити нове методе. Министар финансија Рено изразио се да извоз треба ставити на прво место привредне борбе.

Национални привредни савет израдио је продукциони програм за Француску с колонијама, чије је тежиште у том да се вишак увоза пољопривредних производа из страних земаља, који је 1937 износио 6,72 милијарде франака, смањи тако што ће се у току од неколико година развити производња тих производа у колонијама, уколико дозвољавају климатске и теренске прилике, То се у првом реду односи на текстилне сировине и храну. А обрнуто, колоније треба тим да се оспособе да приме више индустриских производа из Француске. Конкуренцију пољопривредне производње Француске и колонија (пшеница и вино) треба уклонити тако што би једна култура у Француској, односно у колонијама, била замењена којом другом.

Ово је службени план, који има у првом реду у виду француско царство. Приватни капитал иде даље. Удружење индустријалаца из Лиона поднело је посебан план извозне политике. По том плану требало би да се извоз повећа посебним методама у земље с којима је спољна трговина Француске пасивна, као Енглеска, САД, али које још воде либералну привредну политику. То повећање требало би остварити на подлози енглеско-француско-америчког

Борба Француске за извоз